Mina Gligorić: Postajemo svetlost kada zagrlimo svoj mrak
Intervju sa operskom umetnicom Minom Gligorić
Mina Gligorić, operska umetnica
Fotografija: Vesna Anđić
Razgovor sa operskom umetnicom Minom Gligorić odigrao se ubrzo nakon premijere opere Demon Antona Rubinštajna u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Mina je pevala ulogu Tamare, glavne junakinje koja se u operi suočava sa borbom između svetlosti i tame, oličene u liku Demona koji pokušava da zavlada njenom dušom. Pristupivši liku Tamare ne samo kao muzičkoj ulozi, već i kroz prizmu filozofije, dramaturgije, psihologije i duha vremena u kojem je opera nastala, Mina je pokazala duboko promišljanje ne samo o ovom liku već i o celokupnoj produkciji opere. Sama sebi postavljala je pitanja o prirodi Tamarinog odnosa sa Demonom, njegovom uticaju na njen život, njenom mestu u društvu i njenom psihološkom stanju.
U ovom razgovoru nastojao sam da zabeležim sva ta Minina razmišljanja i da ih prenesem svima vama koji ćete pročitati ovaj intervju.
Kako te je inspirisao lik Tamare u procesu pripreme same uloge? Kako si je videla, doživela i kako si je interpretirala na sceni?
Uloga Tamare je kompleksna, pre svega zbog njene dramaturgije. Prvi put sam se susrela s njom u februaru mesecu ove godine, na poziv Srpskog narodnog pozorišta da budem deo projekta, a već sam paralelno istraživala tamne strane ljudske prirode i motiv senke u operskoj literaturi, kao i književnim delima. Fascinirao me je njen unutrašnji sukob između tame i svetlosti, kao i transformacija mlade devojke iz nevinosti, zatvorene u okruženju svojih drugarica i oca. Kao knjeginjica, ona je na visokom položaju, ali bez pravog kontakta sa spoljnim svetom, osim očekivane udaje, iako joj je princ Sinodal simpatija od detinjstva.
Privukla me je njena senka, koje nije svesna, a koja predstavlja strahove i društveno neprihvatljive aspekte svakog od nas. Kada prvi put čuje Demona, Tamara posmatra svoja osećanja radoznalo, ali kasnije počinje da ih se plaši kada shvati šta to sve znači. On joj obećava da će biti carica sveta i samo njegova, a taj koncept posedovanja je zastrašujuć. Kulminacija njenog verovanja dolazi sa smrću budućeg verenika. Ovaj ples između tamne i svetle strane je ono što me je najviše inspirisalo u interpretaciji njenog lika.
A u dramaturškom smislu?
U dramaturškom smislu, Rubinštajn je konstruisao prvi čin tako da je moj zadatak kao umetnice bio da prenesem transformaciju od vesele devojke, koja peva u koloraturama i melizmima i zrači životnom energijom, do očaja u drugom činu, gde se Tamara suočava s iskušenjem koje je demon sve vreme uvlači.
Kako gledaš kroz Tamaru na pojam romantičarske lepote?
Romantičarske lepotice se, za razliku od onih putenih figura realizma, odlikuju duhovnošću i savršenstvom, kao da su blizu nekog božanstva. Međutim, nad njima često visi senka tame, jer su romantičarski pisci počeli da humanizuju demonska bića, podižući svest o tome da u svima nama koegzistiraju i svetlost i tama. One su često bile meta demonima zbog svoje čistoće.
Postajemo svetlost kada zagrlimo svoj mrak
〰️
Postajemo svetlost kada zagrlimo svoj mrak 〰️
Romantičarske lepotice se, za razliku od onih putenih figura realizma, odlikuju duhovnošću i savršenstvom, kao da su blizu nekog božanstva.
Fotografija: Vesna Anđić
Kako shvatiti Tamarinu borbu s mračnim silama?
Tamarina borba može se preneti u današnji svet: postajemo svetlost kada zagrlimo mrak, jer bez mraka ne možemo istinski svetleti. Imamo slobodu izbora da li ćemo svetleti ili ne, a svetlost dolazi kada, uprkos mraku, ostajemo slobodni u svom biću. Demon nije mogao da postigne ovu slobodu jer je bio zakovan sopstvenim bićem i želeo je da uzme Tamarinu svetlost, jer je u sebi nije mogao pronaći.
Smatrao je da će ga neko drugi spasiti, pa je zbog toga tu svetlost hteo da uzme od nje. Tamara, kao mlada devojka, morala je da iskusi mrak, ali ju je anđeo spasio. Iako je Demon uspeo da je ubije svojim poljupcem, njemu je bila potrebna njena duša. Međutim, ona je dobila pomoć Boga i anđela jer je, u suštini, bila čista i bez loših namera. Uzbuđenje koje je doživela bilo je novo iskustvo, a to se povezuje s romantizmom, gde čovek postaje živ tek kroz najuzbudljivija osećanja. I Tamara i Demon suočavaju se s tim osećanjima, ali svako to rešava na svoj način. Tamara želi da pomogne Demonu i ostaje na strani dobra, što je spašava, dok, na primer, Margareta iz opere Faust gubi svoju borbu. Tamara se borila do poslednjeg trenutka.
Kako se Tamara i Demon bore sa zatvorenošću? Da li možemo govoriti o dobru ili zlu?
Oboje su zatvoreni u svojim svetovima, ali ne bih rekla da je Tamara nesrećna u tom zatvoru. Ima oca i drugarice koji je vole i pružaju joj zaštitu. U svojoj poemi, Ljermontov opisuje Tamara kao strastveniju i drugačiju od svojih drugarica. Ona je nesvesno strastvena i poletna, što me je navelo da je ne prikažem kao koketnu. S druge strane, Demon se bori sa svojom zatvorenošću i očajem.
Tamara možda ni ne zna šta je sloboda, jer je već u svom komforu iz kojeg ne mora da izlazi. Njihova glavna razlika leži u tome što Tamara nije upoznata s drugim osećanjima, dok je Demon spoznao strukture mraka. Iako je napustio Boga i iako je proklet, on ne želi da seje zlo; jednostavno želi da veruje u nešto drugo i da se spasi putem ljubavi.
“Tamara dobija epitet anđeoske gospe jer je njena čistoća put do Demonovog spasenja, pa čak ni smrt ne postaje nešto tragično već uzivšeno.”
Mene sve ovo što pričaš o Tamari podseća na epitet anđeoske gospe, odnosno arhetip romatničarske heroine…
Slažem se! Tamara dobija epitet anđeoske gospe jer svako od nas mora da prigrli i mračne i svetle delove svoje prirode. Čak ni smrt ne postaje tragična, već uzvišena. O tome su govorili Dante i Ruso, koji je definisao pojam “je ne sais quoi” — lepota koja prevazilazi ljupkost i prosvećenost, već postaje uzbuđenje koje se budi u duhu posmatrača. Romantizam teži da svetlost lepote osvetli i najmračnije delove života, čime se bavi i ova opera, naglašavajući da svako od nas mora da prigrli i svoje mračne i svetle aspekte.
Kako je izgledala tvoja priprema za lik Tamare?
Pre nego što sam prešla na vokalni deo, puno sam se bavila literaturom. Čitala sam Ljermontovljevu poemu u prevodu Jovana Jovanovića Zmaja i inspirisala se time što svaki lik u operi ima uticaja na moj lik i obrnuto. Pitala sam se ko je bio Demon, zašto je pao i istraživala teološke izvore koji se bave pitanjem njegove odbačenosti od Boga. Uključila sam i psihološku knjigu Romansa sa senkom, koja se bavi temom senke u operama i drugim delima poput Slike Dorijana Greja, Fausta i Fantoma iz opere, kao i Istoriju lepote Umberta Eka.
Analizirala sam i lik Demona kroz društvenu kritiku početka 19. veka, pri čemu su neki smatrali da se Ljermontov identifikovao s Demonovom sudbinom, jer je i sam bio odbačen. Pokušala sam da obuhvatim različite aspekte – psihološki, teološki i romantičarski.
Verujem da svaki umetnik treba da pronađe deo sebe u liku koji tumači. Tokom pripreme, istraživala sam tamne strane svoje ličnosti iz radoznalosti. Te psihološke knjige pomogle su mi da pronađem mir i svetlost i da prigrlim svoj mrak. Da bi publika poverovala umetniku, on mora istražiti sebe do kraja, a umetnost će ga lako dovesti do samospoznaje.
Kakva je sloboda kojoj Demon teži? Kako možemo shvatiti slobodu danas i nekada?
Tema slobode ostaje zanimljiva jer se filozofija vekovima bavi ovim pitanjem. Prosečan savremeni čovek obično shvata slobodu kao sposobnost da izrazi svoje mišljenje i da ne polaže račune nikome. Međutim, smatram da je taj odnos prema slobodi često bežanje od suštine. Za mene je sloboda povezana sa unutrašnjim bićem i vernošću samom sebi, a pravi koncept slobode zahteva prihvatanje svih naših mračnih strana. Sloboda je sinonim za istinu. Lažni identiteti koje preuzimamo u želji da se uklopimo često nisu u skladu sa potrebama duše. Prvi korak ka slobodi je ljubav i osluškivanje najistinskijih delova sebe.
Demonova potraga za slobodom kroz ljubav, koju je u početku odbacivao, vodi ga do stvarne slobode. Iako se vernost osećanjima često doživljava kao ograničenje slobode, zapravo, to nas čini živima. Romantičari su demistifikovali demone, humanizujući ih, što je bila i ideja reditelja opere. Demonovo insistiranje na slobodi odražava duboku potrebu da se oslobođeno srce suoči s vlastitim mračnim aspektima.
Verujem da svaki umetnik treba da pronađe deo sebe u liku koji tumači. Tokom pripreme, istraživala sam tamne strane svoje ličnosti iz radoznalosti.
Fotografija: Vesna Anđić
Kakva je to pobuna koju čovek danas može imati u kontekstu sistema u kojem živi?
Čovek i danas teži slobodi, ali često pogrešno razume njen koncept. Svi pričamo o slobodi, ali retko je istinski doživljavamo iznutra; prava sloboda nosi mir i pomirenje. Naš ego nas često koči, baš kao i Demona.
Reditelj je naglasio da Tamarin odlazak u manastir ne treba posmatrati kao fizički izlazak, već kao njen sopstveni zatvor koji je sama stvorila. Tamara se krivi što je okusila slobodu, koja je došla s žrtvom—smrću njenog supruga. Umesto da uživa u svojoj slobodi, odlučuje da se zatvori, odlučivši da će služiti društvu, ocu, kneževini i mužu. Kada je pokušala da pobegne u svoju slobodu, to joj se obilo o glavu, pa se svesno vraća u zatvor jer veruje da njena željena sloboda nije prihvatljiva. Kraj dela demantuje tu ideju, jer se njena duša, koja treba da ostane večna, ne predaje iskušenju. U odnosu na prolaznost, večnost ima veće vrednosti za anđela i Boga, dok Demon više ceni prolaznost. Ova suprotnost je veoma zanimljiva i duboko reflektuje ljudsku prirodu.
Okrenimo se malo muzici. Kako je muzički prikazan lik Tamare?
Muzički, lik Tamare se prikazuje kroz njen vokalni izraz, posebno u koloraturama prvog dela opere, koje odražavaju njenu čistost, nevinost i devojačku lepotu. Svaki trenutak u njenom pevanju oslikava radost i bezbrižnost, a orkestarska pratnja je suptilna i skromna, što dodatno naglašava njen lik. Hor u pozadini peva Zlatna pleše ribica, simbolizujući Tamaru kao ribicu koja plovi morem, puna života.
Prvi deo opere predstavlja odu mladosti, dok drugi deo prelazi u dramski ton. Ovde se javlja značajan raspon tonova, koji se kreće od visokih tonova do dubljih. Dubine njenog emocionalnog stanja se ne čuju u prvom delu; one se manifestuju kada izgovara reči poput sahranite me i više mi život nije mio. Ove fraze predstavljaju njen krik, a njeni tragični emotivni osećaji postavljaju izazov za soprane.
Melodijske linije u drugom delu su gušće, naročito u duetu sa Demonom, što dodatno povećava dramatičnost. U svojoj pripremi, trudila sam se da radim sa bojama u svom vokalnom aparatu, kako bih prešla od svetle boje šesnaestogodišnje devojčice do tamnije boje zrele devojke koja odlazi u manastir. Ovaj kontrast u tonovima pomaže da se prikaže Tamara kao kompleksan lik koji prolazi kroz duboka emotivna iskustva.
Kakva je bila saradnja sa asistentom reditelja?
Saradnja sa asistentom reditelja, Iljom Iljinom, bila je izuzetno inspirativna. On nam je pružio veliku slobodu u interpretaciji, što je omogućilo da svaka od nas, uključujući moju koleginicu Ljupku i mene, razvije svoj jedinstveni pristup liku Tamare. Svaka od nas je dolazila iz svoje istine i to je, mislim, veoma važno. Savetovala bih svakog pevača da krene iz svoje istine kako bi oblikovao lik; na taj način publika može da poveruje u ono što prikazujemo.
Režija nije bila fiksirana, što nam je omogućilo da istražujemo likove na različite načine. Moje glavno pitanje tokom pripreme bilo je da li Demon stvarno voli Tamaru, a Iljinova interpretacija je bila da Demon samo misli da je voli, jer neko ko nije rešio pitanja sopstvene tame ne može biti sposoban ni istinski da voli drugo biće.
Proces rada je bio veoma intenzivan; postavljao nam je različita filozofska pitanja koja su nam pomogla da dublje istražimo naše uloge. Osećali smo se veoma povezano kao tim, i to je doprinelo našem zajedničkom nastupu na sceni.
Kakva je bila saradnja sa dirigentom Željkom Milanović?
Saradnja sa dirigentom Željkom Milanovićem bila je izuzetno plodna. Prvo smo radile na istraživanju boja i tempa, što je bilo ključno za moju interpretaciju. Željka je imala poseban senzibilitet za muziku, i veoma sam joj zahvalna za divnu saradnju. Tempo je bio važan segment našeg rada; prilagodili smo ga tako da bude u skladu sa našim mentalitetom i temperamentom. Njena sposobnost da oseti i usmeri dinamiku na sceni doprinela je da svaki trenutak dobije dodatnu dubinu.
Mina Gligorić u ulozi Tamare u operi Demon Antona Rubinštajna.
Fotografija: Marija Erdelji
Sloboda kao motiv: tri uloge, tri priče
Učestvovala si u premijeri opere Koštana 2019. godine u Narodnom pozorištu pevajući ovu naslovnu ulogu. Šta je to u njenom liku što ti je bilo interesantno?
Za lik Koštane me vezuje jedna reč – sloboda. Ponovo se vraćamo pitanju slobode, ali u drugačijem kontekstu. Koštana je lepotica sa juga, temperamentnija je u odnosu na Tamaru. Ona predstavlja divlju prirodu koja čezne za slobodom koja joj je od samog početka oduzeta. Za razliku od Tamare, Koštana je mnogo više poznavala ljude i imala je iskustvo kroz svoje pevanje i društvene interakcije. Njena svest o slobodi i njena borba za nju oblikovane su njenim odrastanjem i životnim iskustvima, što je čini vrlo zanimljivim i složenim likom. Njen temperament i strast prema slobodi dodatno obogaćuju priču i čine je neodoljivom.
A u liku Kristin u Fantomu iz opere?
Kristin ima sličnu tematiku kao Tamara i Demon. Na početku, ona Fantoma samo čuje, baš kao što Tamara čuje Demona. Kristin je takođe vrlo mlada i obećana Raulu, svojoj divnoj mladalačkoj ljubavi. Međutim, osećanja koja Fantom budi kod nje su van njene kontrole.
Postoji značajna razlika između njih: Fantom je čovek koji je demonizovan, dok je Demon pali anđeo koji je humanizovan. Ova dinamika dodatno komplikuje Kristinina osećanja, jer se suočava sa unutrašnjim sukobom između svoje mladalačke ljubavi i misteriozne, mračne privlačnosti Fantoma. Ovaj konflikt između svetlosti i tame čini njen lik dubokim i složenim, poput Tamare.
Mina Gligorić u ulozi Kristin u mjuziklu Fantom iz opere i u ulozi Koštane u istoimenoj operi Petra Konjovića.
Fotografije: Željko Jovanović i Dalibor Tonković
Biografija
Mina Gligorić je osnovne i master studije solo pevanja završila na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi vanrednog profesora Katarine Jovanović. Ubrzo nakon studija postaje član Opere i teatra Madlenianum debitujući kao Pamina u Mocartovoj operi Čarobna frula. U istoj kući slede uloge i u mjuziklima Jadnici (Fantin, Eponin, Kozet), Poslednjih pet godina (Ketrin Hajat) i operetama Vesela udovica (Hana Glavari, Valensijen) i Pariski život (Gabrijel). U saradnji sa produkcijom iz Kine, debituje kao Cerlina u Mocartovoj operi Don Đovani, a u Pozorištu na Terazijama nastupa u ulozi Kristin, u Veberovom čuvenom mjuziklu Fantom iz opere.
Posebna godina u profesionalnom iskustvu je 2019. godina, gde debituje u 9 solističkih uloga, od kojih se posebno izdvaja uloga Koštane u istoimenoj operi Petra Konjovića, koja je nakon 60 godina od poslednjeg izvođenja premijerno izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Dobitnik je brojnih nagrada, ističe se nagrada za najboljeg mladog izvođača u 2019. godini, koju dodeljuje revija Muzika klasika, a 2021. godine osvojila je treće mesto u vokalnoj disciplini na manifestaciji Armija kulture u Moskvi, kao predstavnik Srbije ispred Ministarstva odbrane, a pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane Ruske Federacije.
Usavršavala se sa istaknutim imenima među kojima su Olga Makarina iz Metropoliten opere, Dejvid Gaulend iz Rojal opere, Vladimir Redkin iz Baljšoj teatra, Marjana Lipovšek i drugi. Neguje i savremeno umetničko stvaralaštvo, bila je i deo projekta koje je organizovala SANU, izvodeći kompozicije srpskih autora širom Srbije.
Bonus video: Šarl Guno, arija Margarete (Faust)