Branka Parlić i Erik Sati: Uspud / Cinema
Branka Parlić, posvećeni ljubitelj savremene muzike i pijanistkinja koja se hrabro upušta u neotkrivene i tajanstvene muzičke sfere, krajem prošle godine objavila je vinil na kojem se nalaze dva dela Erika Satija – Uspud i Cinema (GOD records, 2024).
Upuštajući se u istraživanja nepoznatih muzičkih teritorija, naročito za srpsku publiku, Parlić otvara nove svetove koji do naše sredine dolaze sporije. Ovaj vinil i Satijeva muzika samo su jedan od primera tog fenomena. Poznat prvenstveno po kompozicijama poput Gimnopedije, Gnosijene, muzike za balet Parada, ali i neobičnim delima sa nazivima kao što su Tri komada u obliku kruške, Iscrpljujuće etide ili Vexations (koja bi trebalo da se izvodi čak 840 puta), Sati je ostavio izuzetno bogat opus koji je značajno oblikovao evropsku muzičku scenu.
UPUŠTAJUĆI SE U ISTRAŽIVANJA NEPOZNATIH MUZIČKIH TERITORIJA, NAROČITO ZA SRPSKU PUBLIKU, PARLIĆ OTVARA NOVE SVETOVE KOJI DO NAŠE SREDINE DOLAZE SPORIJE.
Muzika za balet Uspud nastala je 1892. godine, dok je Cinema komponovana za film Entr’acte 1924. godine. Iako muzički u velikoj meri različite, ove kompozicije imaju jednu zajedničku osobinu: obe su bile pisane kao pratnja – prva za religioznu igru senki sa lutkama i siluetama, a druga za kratki film koji je bio deo baleta za koji je Sati takođe komponovao muziku. Uspud je nastao u Satijevom zlatnom periodu, dok je Cinema stvorena gotovo pred kraj njegovog života. Različite društvene i umetničke okolnosti koje su obeležile godine nastanka ovih kompozicija imale su veliki uticaj na Satijevo celokupno stvaralaštvo, pa tako i na dela koja se nalaze na ovom vinilu.
U pozadini nastanka kompozicija Uspud i Cinema
Pariz između 1892. i 1924. godine bio je epicentar umetničkih avangardi, mesto gde su se rađali novi pravci u muzici, književnosti, slikarstvu i teatru. Erik Sati, sa svojim ekscentričnim pristupom kompoziciji, bio je u centru tih promena, ali i na margini akademskog muzičkog establišmenta, u stalnoj potrazi za sopstvenim izrazom i često neshvaćen od strane savremenika.
Kada je Sati komponovao Uspud, Pariz je bio pod uticajem simbolizma u književnosti i umetnosti. To je doba Verlena, Malarmea i Uismansa, čiji hermetični stihovi i dekadentni senzibiliteti oblikuju duh epohe. U muzici, Klod Debisi, Satijev povremeni prijatelj i poštovalac, ulazi u vrhunac svoje karijere, donoseći impresionizam i redefinišući harmonski jezik. U to vreme, Igor Stravinski tek ulazi na muzičku scenu, dok su prisutni Đakomo Pučini, Rihard Štraus i Gustav Maler koji oblikuju evropsku muzičku scenu.
SATI RAZVIJA SVOJU NEOKLASIČNU I MINIMALISTIČKU ESTETIKU, ODBACUJUĆI ROMANTIZAM I MONUMENTALNOST VAGNERA.
Sati razvija svoju neoklasičnu i minimalnu estetiku, odbacujući romantizam i monumentalnost Vagnera. Uspud, balet sa podnaslovom ballet chrétien, predstavlja radikalan eksperiment sa repeticijom i ekstremnom jednostavnošću, anticipirajući tendencije koje će postati kasnije značajne.
Do 1924. godine, kada Sati komponuje muziku za film Entr’acte, Pariz je postao centar avangardnih pokreta. Dadaisti, poput Tristana Care i Fransisa Pikabija, ruše umetničke konvencije, dok nadrealisti, predvođeni Andreom Bretonom, istražuju snove, iracionalno i automatizovano pisanje. Filmska avangarda doživljava procvat kroz radove Renea Klera, Mena Reja i Luisa Bunjuela, koji eksperimentišu sa naracijom i vizuelnim efektima.
Sati se u ovom periodu nalazi u bliskom kontaktu sa dadaistima i nadrealistima, a rad na delu Cinema za film Entr’acte Renea Klera označava njegov ulazak u svet filmske muzike. Ova kompozicija, sa svojom razigranom, fragmentarnom strukturom i namernim mehaničkim sekvencama, savršeno odgovara duhu vremena – ironiji, apsurdu i eksperimentu.
Društvene okolnosti i Sati kao avangardni most
Ovaj period obuhvata promene u društvu: kraj Belle Epoque, razaranja Prvog svetskog rata i rađanje novih umetničkih pokreta koji odbacuju akademske forme izraza. U tom kontekstu, Erik Sati deluje kao most između simbolizma 19. veka i avangarde 20. veka. Njegova saradnja sa Sergejom Djagiljevim na Paradi (1917), rad sa dadistima i nadrealistima, te njegov uticaj na Šestorku, grupu mladih kompozitora, pokazuju koliko je njegova muzika, nekada shvaćena kao ekscentrična, postala temelj novih pravaca u muzici.
Kombinacija Uspud i Cinema na ovom vinilu pruža slušaocu uvid u dve faze Satijevog stvaralaštva: u prvoj je radikalni eksperimentator, a u drugoj postaje duhoviti provokator avangarde. U oba slučaja, njegovo delo je kritika konvencija, igranje sa formom i zvukom, ali i dokaz koliko je njegov uticaj nadživeo vreme u kojem je nastao.
Interpretacije Branke Parlić
〰️
Interpretacije Branke Parlić 〰️
Zanimljivo je da se balet Uspud retko izvodi i da postoji samo nekoliko snimaka na nosačima zvuka. Pijanistkinja Branka Parlić je tokom promocije vinila u Beogradu 3. februara priznala da je dugo izbegavala ovu kompoziciju, jer „nije muzika za koncert i ne ostavlja snažan utisak na prvo slušanje“. Međutim, kroz ponovljena preslušavanja otkriva se njena specifična privlačnost. Već od prvih taktova, snimak ovog baleta postepeno osvaja slušaoce nenametljivom, ali postojanom snagom. Njegova muzika lebdi, umiruje, povremeno nestaje, samo da bi se ponovo pojavila, šireći akorde kroz vazduh.
“Dugo sam izbegavala ovu kompoziciju jer nije muzika za koncert i ne ostavlja snažan utisak na prvo slušanje.”
Branka Parlić i sagovornici na promociji vinila
Fotografija: Manja i Vlada HolodkovNasuprot tome, Cinema nosi prepoznatljive odlike Muzike nameštaja. Film čiji je deo ova muzika bila je prikazivan između činova baleta Relâche. No, Sati je imao neobičan izazov pri komponovanju – režiser Rene Kler mu nije poslao gotov materijal, već samo naslove scena i njihovo trajanje. Zbog toga Cinema ne sledi klasičnu dramaturgiju filmske muzike. Umesto toga, sastavljena je od kratkih fraza koje se ponavljaju bez jasne tonalne i metričke povezanosti. Ove sekvence ne prate sliku niti je ilustrativno oslikavaju, jer Sati, dok je komponovao, film nikada nije ni video. Upravo ta nepredvidiva struktura i minimalistički pristup daju ovoj muzici avangardni duh i nesvakidašnju svežinu koja i danas deluje provokativno i intrigantno.
INTERPRETACIJE OVE DVE KOMPOZICIJE BRANKE PARLIĆ IZUETNO SU ZANIMLJIVE.
Ona je, naime, morala da se suoči sa izazovima specifičnim za Uspud, koje je Sati napisao za harmonijum, instrument kod kojeg dužina tona nije određena udarom čekića po žici, kao kod klavira. Kroz snimak ove kompozicije, Parlić ostaje dosledna, vođena smirenim i staloženim pristupom, u trajanju od dvadeset minuta. Blagi talasi i melodijska pomeranja dovode do dinamičkih promena koje Parlić osećajno i mekano vodi. Uzdržan puls i pažljivo slušanje pauza postaju jednako važni u interpretaciji ove kompozicije. Slušalac, kroz ove talase, ostaje u iščekivanju nastavka, jer Sati povremeno prekida muzički tok, stvarajući osećaj nestrpljenja da se on nastavi.
I kod Cinema, Branka Parlić pokazuje izuzetnu delikatnost, posvećujući se širenju boja u muzici. Fraze u ovoj kompoziciji su mnogo prostornije u odnosu na Uspud, u kojoj je ritmički hod ujednačeniji. Ritmičnost kompozicije Cinema formirana je elokventno, što dodatno naglašava funkcionalnost ove muzike. Kako je slušalac u mogućnosti da kreira baletske slike prilikom slušanja dela Uspud, tako muzički tok muzike Cinemao slikava različite maštovite slike, koje su podstaknute kako samom muzikom, tako i interpretacijom Branke Parlić.
PIJANISTKINJA BRANKA PARLIĆ JE STVORILA PROSTOR ZA SLUŠAOCA NE DA SAMO MEDITIRA UZ OVE KOMPOZICIJE, VEĆ I DA SE MAŠTOVITO IGRA SA MUZIČKIM SLIKAMA KOJE MU SE MANIFESTUJU PRED OČIMA.
Bilo je zanimljivo slušati snimke ovih kompozicija i po deset puta – muzika bi se završila, pa ponovo počinjala. Pijanistkinja Branka Parlić stvorila je prostor za slušaoca ne da samo meditira uz ove kompozicije, već i da se maštovito igra muzičkim slikama koje mu se manifestuju pred očima. Ponekad se postavlja pitanje da li je opravdano slušati muziku komponovanu za određenu scensku radnju. Odgovor je ponovo – da! Jer dobra muzika, uz kvalitetnu interpretaciju, uvek budi maštu slušaoca, bez obzira na to prati li je vizuelizacija na sceni ili ne.