Poseta Muzeju Franca Lista

23. jul 2022. Budimpešta

Radovao sam se ovom danu jer je to bio dan kada sam isplanirao posetu Memorijalnom muzeju Franc List, jednom od najvećih mađarskih kompozitora. Pored Franca Lista, tu spadaju i Zoltan Kodaj i Bela Bartok. Vrlo je lako primetiti imena ova tri kompozitora u nazivima ulica dok se šeta Budimpeštom. Pre dve godine kada sam bio u Budimpešti iznenadilo me je otkriće Muzeja istorije muzike Mađarske u kom su sačuvani rukopisi, instrumenti, dnevnici i lične stvari Bele Bartoka i Zoltana Kodaja. To mi je pokazalo da mađari veoma cene svoje umetnike i čuvaju sećanja na njih.

Budim se ujutru oko 10 sati i prva misao mi je kako danas idem u posetu muzeju. Osećam se veoma uzbuđeno. Doručkujem. Još jednom proveravam mapu, mada sam sebi kažem da nije moguće da se izgubim. Izlazim iz stana, zatim iz zgrade i skrećem levo da uhvatim trolejbus 29 kojim ću se odvesti blizu muzeja.

 Stiže trojelbus, uzaim i pažljivo pratim stanice. Stižem na svoju stanicu i izlazim. Memorijalni muzej Franca List se nalazi u ulici Vörösmarty br. 35. Sam muzej je pozicioniran na uglu sa mojom omiljenom ulicom Andrassy kojom se često vozim metroom ili šetam i gledam predivne male vile bogatih mađara, stranih ambasada. Na samom vrhu ove ulice pozicionirana je Ambasada Republike Srbije. Da ne postoji ogromna oznaka za Listov muzej, nikada ne bih pomislio da se on nalazi baš u ovoj zgradi. Međutim, vidim da se tu takođe nalazi i istraživački centar posvećen ovom kompozitoru. Otvaram teška drvena vrata i ulazim u običan hodnik. Pratim stepenice i pomišljam jednu stvar – ovde je List nekada koračao.

Dolazim do vrata muzeja. Otvaram ih i prvo što zapažam je ogroman Listov portret, a zatim koncertni klavir u centru jedne sobe. Obraćam se prodavcu karata, kupujem kartu i ulazim u prostorije.

Ispred mene se nalazi centralna prostorija koja je nekada bila soba u kojoj je List primao goste. Sa leve strane se nekada nalazila soba za ručavanje, a sa desne strane je ogromna prostorija koja je predstavljala Listovu radnu sobu i sobu za spavanje. Moje oči lutaju svuda i prikupljaju sve što mogu da vide. Sve je pozlaćeno, staro, bogato, teško, prepuno različitih stvari, fotografija, slika, portreta, partitura.

Prvo odlazim u prostoriju desno u kojoj je List nekada radio i spavao. U njoj se nalazi Listov krevet, dva velika plakara sa mnogo partitura različitih kompozitora, Betovenova bista, Listove lične stvari poput štapa koji je koristio, zatim mantila, cilepa. Međutim, najdivnija stvar je Listov radni sto u koji je ugrađen mali klavir sa samo dve oktave. On je tu nekada sedeo, komponovao svoja dela i prepisivao ih. Na stolu su sačuvane Listove partiture u rukopisu, naliv pero, fotografije njega i njegove supruge i, naravno, Riharda Vagnera. Rihard Vagner je inače bio Listov zet, budući da je oženio Listovu ćerku Kozimu. Okrećem se da gledam oko sebe šta još mogu da primetim. Dolazim do prozora koji gleda ka Andrassy ulici i tu zastajem. Provodom nekoliko minuta gledaući kroz prozor i razmišljajući kako je nekada tu na istom mesu List stajao i isto tako gledao kroz prozor kroz koji i ja sada gledam. U tom trenutku susreću se davna prošlost i sadašnjost – nešto što mene opčinjava. Krećem dalje.

Izlazim natrag u sobu za prijeme, obilazim oko klavira i gledam različite fotografije i propratne tekstove koji govore o mnogobrojnim Listovim učenicama. Izdvojene su one najuspešnije. Na jednom mestu čitam o tome kako je List, koji je inače bio zaposlen na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, odbio da prima platu za svoj posao smatrajući da je njegova dužnost da pomogne najtalentovanijim pijanistima, a ne da od njih naplaćuje časove. Takođe saznajem i to da je u svoju klasu primao samo najbolje studente. Još mnogo podatak mi prolazi pred očima.

Odlazim u treću prostoriju u kojoj se nalazi veliki broj klavira različite veliline i namene. Tu se nalaze Listovi portreti i nameštaj koji je koristio. Na jednom od tekstova saznajem da je većinu nameštaja dobijao od svojih studentkinja koje su u njega bile zaljubljene, a da je nekoliko klavira napravljeno specijalno za njega. Šetam kroz muzej, fotografišem, snimam telefonom. Ne želim da odem i ne želim da izgubim ni jedan trenutak. Želim sve da upijem.

U jednom trenutku mi prilazi čovek sa biletarnice i pita me da li želim da mi pokaže još jednu prostoriju. Pristajem. Otvara bela vrata, sprovodi me unuyra i ulazim u jednom prostranu dvoranu u kojoj postoji svena i na njoj klavir. Drvene stolice sa zelenom presvlakom stoje poređane i okrenute ka klaviru. Gospodin mi objašnjava da je to koncertna dvorana koju je List izgradio u okviru svog stana kako bi mogao da svira koncerte sam ili sa svojim studentima. Koncerti su se održavali subotom u 10 časova, a ta tradicija je nastavljena i danas. Tako da svake subote u 10 časova može da se sluša kocert. Ostajem zapanjem veličinom dvorane koja je, za prilike jednog privatno stana, velika. Provodim u ovoj prostoriji neko vreme, fotografišem i snimam. Potom shvatam da je prošlo dosta vremena i da je vreme da završim ovu posetu. Vraćam se nazad, prolazim još jednom kroz prostorije i pripremam se za odlazak.