Zašto je otkriće nove kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta važan događaj?

Vest o otkriću nepoznate partiture Volfganga Amadeusa Mocarta u Gradskoj biblioteci u Lajpcigu pre nešto više od nedelju dana odjeknula je internetom. Nakon detaljnog pregleda partiture, stručnjaci su procenili da kompozicija potiče iz perioda kada je Mocart bio dete. Rukopis obuhvata sedam kratkih minijatura, ukupnog trajanja od oko dvanaest minuta, pisane za gudački trio – dve violine i kontrabas. Ova vest, koja je obišla svet u četvrtak, 19. septembra, oduševila je ljubitelje klasične muzike, dok su se neki zapitali – zašto je pronalazak nove Mocartove kompozicije u 2024. godini toliko značajan, s obzirom na to da već znamo veliki broj njegovih dela koja se redovno izvode širom sveta? U ovom blogu pružam odgovore na ta pitanja.

Volfgang Amadeus Mocart

Kompozitor koji nas i danas iznenađuje!

Skrivena partitura

Dvanaestominutno muzičko delo, nazvano Serenada u C-duru, koje je komponovao Volfgang Amadeus Mocart, nedavno je otkriveno u fondu Gradske biblioteke u Lajpcigu. Istraživači veruju da je Mocart ovo do sada nepoznato delo napisao dok je bio dete. Kompozicija je bila skrivena u arhivi biblioteke, udaljene oko 450 kilometara severno od Salcburga, rodnog grada Mocarta, u kom je rođen 1756. godine.

Korina Kilian (Gradska biblioteka u Lajpcigu) drži partituru nove kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta. Fotografija: Sebastian Willnow

Još kao petogodišnjak, Mocart je bio čudo od deteta, nastupajući širom Evrope pred kraljevima i aristokratijom. Kao tinejdžer, već je bio priznat kao talentovan kompozitor, provodeći godine u Salcburgu i Beču pre nego što se 1769. preselio u Italiju.

Prema saopštenju iz Gradske biblioteke u Lajpcigu, veruje se da je Mocart ovu kompoziciju napisao sredinom ili krajem 1760-ih godina. Otkriće se desilo tokom rada na Köchel katalogu, sveobuhvatnoj zbirci Mocartovih dela, kada su bibliotekari pronašli misteriozni rukopis uvezen u korice, napisan ručno braon mastilom. Rukopis nije Mocartov, što ukazuje na to da je manuskript kopija originalne kompozicije. Pripisivanje Volfgangu Mocartu ukazuje na to da delo potiče iz njegovih mlađih godina, jer je Mocart počeo redovno da dodaje Amadeo svom imenu oko 1769. godine. Istraživači veruju da je kopija načinjena oko 1780. godine.

Volfgang Amadeus Mocart - Ganz Kleine Nachtmusik KV648

Sedam novootkrivenih stavova

Serenada u C-duru sastoji se od sedam minijaturnih stavova za gudački trio (dva violine i kontrabas), navodi se u izjavi Međunarodne fondacije Mozarteum, neprofitne organizacije sa sedištem u Salcburgu posvećene Mocartovom životu i delu. Istraživači kažu da muzički stil odgovara delima iz 1760-ih godina. Ulrih Leisinger, šef istraživanja u Mozarteumu, rekao je da mladi kompozitor nije više stvarao kompozicije koje zvuče ovako kada je ušao u kasne tinejdžerske godine.

Međutim, u svojim ranim godinama Mocart je napisao mnogo kamernih dela poput Serenade u C-duru, koje je njegov otac zabeležio na listi sinovljevih kompozicija. Mnogi od ovih radova su se smatrali izgubljenim, kako Leisinger kaže u izjavi. Srećom, ovo delo je sačuvano zahvaljujući Mocartovoj sestri.

„Izgleda da je, zahvaljujući nizu povoljnih okolnosti, ceo gudački trio preživeo u Lajpcigu“, dodaje Leisinger. „Izvor očigledno potiče od Mocartove sestre, i zato je primamljivo misliti da je ona sačuvala delo kao uspomenu na svog brata. Možda je Mocart napisao trio specijalno za nju.”

Novootkrivena Serenada u C-duru je preimenovana u Ganz kleine Nachtmusik (Vrlo mala noćna muzika) u Köchel katalogu (verovatno kao referenca na Mocartovu čuvenu serenadu Eine kleine Nachtmusik/Mala noćna muzika). Rukopis se sastoji od tamno smeđeg mastila na ručno pravljenom papiru srednje bele boje, a delovi su pojedinačno uvezani. Prema rečima gradske biblioteke, Köchel katalog delo opisuje kao „očuvano u jednom izvoru, u kojem autorstvo sugeriše da je delo napisano pre Mocartovog prvog putovanja u Italiju“. Na dan 19. septembra 2024. godine, kada je novi katalog predstavljen u Salcburgu, gudački trio je izveo ovo novootkriveno otkriveno delo.

Mocartova Serenada u C-duru preimenovana je u Vrlo mala noćna muzika (Ganz kleine Nachtmusik).

Fotografija: Gradska biblioteka u Lajpcigu

Kompozicija je ponovo izvedena pred publikom ispred zgrade Opere u Lajpcigu 21. septembra. Međutim, svoju pravu nemačku premijeru ovo delo će imati u subotu, 28. septembra u Operskoj kući u Lajpcigu.

Zašto je važno ovo otkriće?

Kada kompozitori preminu, njihova zaostavština ostaje iza njih. Ona može biti uredno popisana i predata nekoj instituciji na čuvanje, ili ostavljena u neuređenom stanju, prepuštena naslednicima ili vlasnicima stanova da sami odluče šta će s tim. U slučajevima kada kompozitor ne preda svoja dela na sigurno mesto, njihova muzika može lako biti zaboravljena, izgubljena u arhivama ili bibliotekama, gde često ostaje neprimećena godinama, pa čak i decenijama. Razlozi za to su mnogobrojni: neki kompozitori nisu bili dovoljno cenjeni za života, pa je potrebno vreme da bi njihova dela dobila odgovarajuću pažnju. Drugi, poput samog Mocarta, umiru u siromaštvu i zaboravu, a njihova dela dele istu sudbinu. Postoje i oni kompozitori koji su tek vekovima kasnije prepoznati i shvaćeni, poput Johana Sebastijana Baha. Iako je bio poznat za života, nakon smrti bio je gotovo zaboravljen sve dok ga Feliks Mendelson nije ponovo otkrio, izvevši njegovu Pasiju po Mateju i tako ga vratio na muzičku scenu.

Kompozicije žive kroz izvođenje. Ukoliko delo ostane zapisano na papiru, ali se nikada ne izvede, velika je šansa da neće biti prepoznato ni vrednovano. Inovacije i doprinosi kompozitora mogu ostati neprimećeni ako njihova dela ne zažive pred publikom. Idealno bi bilo da svaka država ima instituciju koja bi se posvetila istraživanju zaostavština kompozitora, predstavljanju njihovih dela javnosti, te povezivanju sa dirigentima i muzičarima kako bi se ta dela izvodila i sačuvala od zaborava.

Otkriće nove Mocartove kompozicije u 2024. godini je od izuzetnog značaja, iako već poznajemo veliki broj njegovih dela koja se redovno izvode širom sveta. Važnost leži u činjenici da svako novo otkriće dodatno osvetljava opus kompozitora, pružajući dublji uvid u njegov stvaralački razvoj i način razmišljanja, bilo da se radi o njegovom ranom, srednjem ili zrelom periodu života. Otkrića ovog tipa obogaćuju muzičku zaostavštinu, otkrivaju nove perspektive i produbljuju naše razumevanje kompozitora, čineći ga savremenijim i relevantnijim. Bez obzira na to koliko kompozicija traje ili koliko je obimna, ona predstavlja još jednu važnu kariku u lancu kompozitorovih misli.

Muzičari izvode delo okupljenima ispred Opere u Lajpcigu 21. septembra.

Fotografija: Sebastian Willnow

Kako dolazi do otkrića?

Sam proces pronalaska i identifikovanja nove partiture je izuzetno zanimljiv za istraživače, muzikologe i muzičke teoretičare. Lično sam imao priliku da učestvujem u otkrivanju nekoliko kompozicija srpskih kompozitora i mogu reći da su te priče uvek jedinstvene. Kada se pronađe nova partitura, prvi korak je temeljno pregledati dokument, utvrditi da li su stranice pravilno poređane i da li sadrže inicijale ili puno ime kompozitora. Zatim se pokušava doći do naslova kompozicije, sastava za koji je pisana i vremena njenog nastanka. Sledeći korak je upoređivanje dela sa postojećim kompozicijama kako bi se utvrdilo da li je u pitanju potpuno nova kompozicija, verzija već postojećeg dela, ili delo sa sličnim muzičkim motivima.

Mesto pronalaska kompozicije takođe igra važnu ulogu jer može pružiti dodatni kontekst o tome kako i zašto je partitura tamo završila. Kada su svi ovi elementi istraženi i u potpunosti analizirani, kompozicija bi trebalo da bude prepisana ili digitalizovana i predata izvođačima koji bi je mogli izvesti. Sledeći korak je izvođenje dela na koncertnoj sceni, što omogućava javnosti da upozna novo otkriće. Nakon ovoga treba da usledi i publikovanje kompozicije kako bi ona postala dostupna muzičarima širom sveta, a ujedno bila upisana u kompletan katalog kompozitorovih dela.

Otkriće kompozicije Klavirski trio Dragutina Gostuškog desilo se tokom 2018. godine. Pronašao sam je u stanu jednog poznatog beogradskog pijaniste. Posle nekoliko decenija kompozicija je ponovo izvedena i snimljena. Partitura se čuva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.

Primeri iz moje prakse

Lično sam učestvovao u otkrivanju dela srpskih kompozitora poput Dragutina Gostuškog, Milenka Živkovića, Ludmile Frajt, Ljubomira Bošnjakovića, Eriha Eliše Samlaića i Mihovila Logara. U Srbiji, nažalost, ne postoji institucija koja se specifično bavi očuvanjem muzičke baštine, pa zaostavštine srpskih kompozitora retko završe u Narodnoj biblioteci Srbije, javnim bibliotekama, Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti, Udruženju kompozitora Srbije ili Muzikološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti. U većini slučajeva, ove vredne partiture ostanu kod naslednika, koji često nisu muzički obrazovani i ne znaju šta da rade sa njima. Ponekad izvođači zatraže neko delo da izvedu, ali je retko ko spreman da preuzme odgovornost za popisivanje, čuvanje i promociju ovih dela.

Zbog toga je primer kao što je otkriće Mocartove kompozicije toliko značajan, jer pokazuje kako bi trebalo postupati s muzikom kompozitora, naročito u zemljama poput naše, gde ne postoji izdavačka kuća za muzikalije. U takvim uslovima, štampanje partitura prepušteno je individualnim naporima, što dodatno otežava očuvanje i promociju domaće muzičke baštine.

Mihovil Logar - Con tristezza, za violončelo i klavir. Zaostavština Mihovila Logara sređena je i popisana tokom 2018. godine. Čuva se u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

U tekstovima koje ostavljam na linku ispod možete pročitati o mom radu na otkrivanju i očuvanju partitura srpskih kompozitora dok sam bio saradnik Odbora za zaštitu srpske muzičke baštine pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U pitanju su radovi (Ne)Briga o srpskoj muzičkoj baštini - problemi i izazovi sa kojima se suočavaju zaostavštine srpskih kompozitora, O muzici Eriha Eliše Samlaića i novootkrivenoj kompoziciji Pesnik i proleće, za muški glas i klavir i Trio za violinu, violončelo i klavir Dragutina Gostuškog. Tu opisujem proces istraživanja, arhiviranja i brige o zaostavštini srpskih kompozitora, kao i to koliko je zabavno pred sobom videti neke note koje su godinama ili decenijama bile pod prašinom, u kutijama ili kesama.