Otvaranje 49. Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine, Eugen Inđić (klavir), SO RTS, Bojan Suđić (dirigent)

Foto: Zadužbina Ilije M. Kolarca

Koncert za klavir i orkestar br. 2, op. 83 Johanesa Bramsa jedan je od zahtevnijih i obimnijih koncerata ere romantizma. Kao odličan pijanista koji poznaje mogućnosti klavira, Brams je u ovom četvorostavačnom koncertu demonstrirao izražajne granice instrumenta od lirskih i nežnih tema do vatrenih i dramatičnih trenutaka. Od samog bogatog i obimnog početka koncerta, preko veoma muzikalnih dijaloga među orkestarskim instrumentima, do veoma energičnog finala koji sumira celokupno delo, Brams je u ovom koncertu stvorio specifičnu dramaturgiju koja solistu i dirigenta stavlja na probu i unapred priprema radoznalost i iščekivanje da čujemo šta će to umetnici učiniti. 

Koncert upriličen svečanom otvaranju 49. Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine otvoren je ovim glomaznim delom kog su izveli francusko-američki pijanista ruskog porekla Eugen Inđić, Simfonijski orkestar RTS-a i dirigent Bojan Suđić. 

Voleli bismo da kažemo kako smo prilikom slušanja izvođenja ovog koncerta osetili uzbuđenje koje nas nije ostavilo ravnodušnim, ali nije tako. Ne možemo reći da je pijanista ostavio veliki utisak na nas. Ne možemo jer svojim melanholičnim izvođenjem bez punog zvuka i energije nije pokrenuo muziku, nije se uhvatio u koštac sa Bramsovom gustom fakturom i tako nas ostavio bez daha. Međutim, možemo reći da su svi pasažni delovi bili britko izvedeni i zbog toga smetnuti sa uma nekoliko pogrešnih tonova koje smo čuli tokom koncerta (u nekim momentima je za to bio kriv sam klavir, a u nekim i sam pijanista). Isto tako lirizam određenih tema ostao nam je u pamćenju baš zahvaljujući introvertnom i zatvorenom odnosu pijaniste prema svom delu. Lepota pijanizma i posvećenost mikroplanu ovde je dobila svoje mesto - tu je njegova ruska škola došla do izražaja. 

Orkestar i solista se jesu pratili i zajedno gradili ovo muzičko delo. Međutim, dijalozi solističkih delova orkestarskih instrumenata sa klavirom ostali su manje-više istaknuti, ali bez kontrapunktske i muzičke nadgradnje. Kako su orkestar i solista sarađivali, tako smo ostali bez kulminacija. Sva četiri stava su izvedena bezizražajno, uniformisano i bez razlika u tempu, karakteru ili izrazu. Melodije i teme koje su same po sebi lepe, one su tako i zvučale, a tamo gde je bilo neophodno pokazati umetničko i muzičko umeće, tu je orkestar izostao. Nije sam orkestar kriv – dirigent je taj koji koncipira svoj deo – a on je i ovog puta dirigovao u svom stilu. 

Drugi deo koncerta bio je rezervisan za delo koje vrlo često čujemo na našoj koncertnoj sceni. 

U pitanju je Dvoržakova Simfonija br. 9, poznata kao Simfonija iz Novog sveta. To što je mnogo puta izvođena na našoj koncertnoj sceni od strane i Simfonijskog orkestra RTS-a i orkestra Beogradske filharmonije tokom proteklih nekoliko koncertnih sezona ne ide u prilog našim izvođačima. Svaki put kada se ponadamo da je veća pažnja posvećena ovoj simfoniji u negovanju njene dramaturgije, njenih tema i solističkih instrumenata, dakle, njenoj srži, dirigenti nas uvek iznevere.

Na ovom koncertu njeno izvođenje je bilo vrlo furiozno, zbunjujuće i njena naracija od početka do kraja nedovoljno dobro profilisana. Vođenje tema koje se prepliću među stavovima čineći je na taj način vrlo koherentnim i zaokruženim delom, ostalo je izgubljeno. Svega je bilo previše – previše zvuka, prebrzog tempa, pa su oni pastoralni predeli engleskog roga u drugom stavu ostali neprofilisani, iako je umetnica koja je svirala ovaj instrument zaista dala sve od sebe da prenese emociju melodije posvećenu ovom instrumentu. Ništa nažalost ne ide u prilog dirigentu kada je u pitanju i ovo delo. Zbog toga savetujemo da se dirigent u budućnosti više posveti ovoj simfoniji.

Ne smemo izgubiti u vidu činjenicu da, koliko su nas duvači u Bramsovom koncertu prijatno iznenadili svojim sviranjem, toliko su nas u Dvoržakovoj simfoniji opet razočarali mnoštvom pogrešnih tonova. Tajna se može kriti u tome što im u koncertu kompozitor nije dao veliku ulogu, dok u simfoniji ipak jeste i to posebno u preplitanju mnoštva tema među duvačkim instrumentima.

Nakon slušanja koncerta ostali smo malo začuđeni činjenicom koliko se dijametralnih stvari izdešavalo.

S jedne strane poetika pijaniste otkrila se u njegovoj posvećenosti mikroplanu, a manje ideji forme koncerta. S druge strane je dirigent ostao neposvećen kompozicijama i na mikro i na makroplanu.