Premijerno čitanje opere Pop Ćira i pop Spira Dejana Despića
Foto: Srpsko narodno pozorište
Opera Pop Ćira i pop Spira koju je kompozitor i akademik Dejan Despić završio 2012. godine premijerno je izvedena u sredu 28. marta 2018. godine u Srpskom narodnom pozorištu i to na dan proslave ovog teatra koji postoji od 1861. godine, u tadašnjoj Carevini Austriji. Priprema predstave okupila je veliki broj učesnika, njihovu maštu i pozitivnu energiju kako bi produkcija bila što uspešnija. U nekim segmentima tako je i bilo.
Kompozitor je za libreto uzeo tekst pisan prema istoimenom romanu Stevana Sremca Vesne i Dejana Miladinovića, ali se baš u tom samom libretu krije ključni problem koji je uticao na sve ostale sastavne elemente opere.
Naime, libreto je pisan sa rimama, ali bez ikakvih olakšavanja u sastavu rečenica. Kada to kažemo mislimo na predugačke rečenice sa dugim rečima koje svojim unutrašnjim sastavom ne pomažu kompozitoru da mu melodija proistekne iz samog teksta. Baš naprotiv, takve rečenice/reči su direktno uticale na vokalne linije koje su bile pisane kao niz intervalskih skokova, bez ikakvog utemeljenja u pevnosti deonice. Čini se da razlog ovoga leži u činjenici da se libretisti nisu snašli u jeziku Stevana Sremca koji obiluje arhaičnim i stranim rečima. Kompozitor je između toga da prati banalnost libreta koji je sveden na vrlo nizak nivo značenja i da izbegne upravo tu banalnost i posmatra je sa strane izabrao ovu drugu opciju. Dakle, kao krajnji rezultat opera je dobila vrlo nepraktične, nemuzikalne i vrlo rečitativne vokalne deonice koje su uslovljene upravo slabim libretom.
Kao posledica ovakvog libreta proističe i to da je dramski konflikt na liniji pop Ćira – pop Spira, Persa – Sida, Melanija – Jula, pa zajedno sa svima njima i linija sa učiteljem Perom, ostao u trećem planu i neuspešno je profilisan, kao da na tome ne počiva čitava radnja. U dramskom smislu ne postoji profilisanje likova i njihovih odnosa, njihov psihološki momenat, već je sve uprošćeno u korist rimovanja reči. Nije sve u rimi!
Nasuprot toga orkestar stoji kao oponent vokalnom ansamblu i nikako ne sudeluje sa njim i ne čini mu nikavu pomoć. Sastavljen uglavnom od duvačkih instrumenata koji imaju primetnu dominirajuću ulogu zajedno sa udaračima i od (nečujnog) gudačkog parta, orkestar je kamernog tipa. Takva orkestracija je vrlo nefunkcionalna i neveziva sa onim što se čuje i vidi na sceni. Još jedna od manje uspešnih stvari u orkestru jeste i reminiscencija na neke kompozitore iz prošlosti. Tu mislimo na Mendelsonov Svadbeni marš, Bramsovu Uspavanku, narodne pesme i igre Vojvođanskog kraja i sl. Iz svakog od navedenih dela kompozitor u određenim trenucima koristi neki njihov motiv koji bi trebalo da podvuče najavu svadbe ćerki, odlazak na spavanje i sl., ali to radi vrlo nevešto u smislu rada sa tim motivima. Oni se pojave, čuju se nekoliko sekundi i zatim nestanu u nepovrat ne čineći nikakvu razradu tih motiva kako bi orkestarsko tkivo dobilo pravu višedimenzionalnost koja bi mogla da semantički podigne nivo orkestra. Tu i tamo se mogu čuti određeni motivi koji bi, da su bili adekvatno razrađivani, mogli dobiti status lajtmotiva i samim tim bi čitava muzika bila dinamičnija. Ovakva prokomponovanost, ustaljen, jednoobrazan ritam, bez promene tempa, bez katarzičnih trenutaka nije slušaoca izmeštala u transcedentne sfere niti ga je prepuštala oscilacijama i dramskim napetostima koje bi muzika morala da ima. Falili su nam trenuci iznenađenja koji sigurno ne mogu biti postignuti konstantnom pojavom novog materijala jer to ne pomaže u utkivanju dramske progresije. Sve je postalo predvidivo upravo zbog toga što znamo šta nas čeka: nešto novo!
Okrenemo li se samom izvođenju moramo podvući da je ansambl pokazao svoj maksimum u odnosu na ono šta su imali kao zadatak. U operi je prisutan veliki broj likova i veliki hor koji je tu da komentariše, i vodi radnju. Od solista bismo posebno istakli tenora Branislava Cvijića kao seoskog učitelja Peru, zatim sopranistkinju Dariju Olajoš Čizmić u ulozi frau Gabrijele, Nebojšu Babića (bas) kao popa Spiru i Vasu Stajkića (bariton) u ulozi seoskog brice Šace. Dve popadije, Violeta Srećković (Persa) i Verica Pejić (Sida) fino su se snašle u svojim ulogama s tim što je primetna izveštačenost u izrazu koji, čini se, ne priliči njihovim ulogama. Dirigentkinja Željka Milanović je čitavo izvođenje držala pod kontrolom i zaista uspešno postavila sve što je bilo u njenoj moći jer, kao što smo već rekli, glavni problem i jeste partitura iz koje je ona i radila.
Iskoristićemo priliku da istaknemo činjenicu da je u poređenju sa Narodnim pozorištem, ansambl Srpskog narodnog pozorišta značajno bolji i kvalitetniji. Osnovne stvari kao što su intonacija, odnosno čisto pevanje i sviranje, pa čak i gluma kod vokalnih solista, po svom kvalitetu su primetno na višem nivou u odnosu na njihove kolege iz Beograda. To se može čuti bez ikakvih problema ukoliko se češće posećuju oba teatra.
Scenografija je bila interesantna, osmišljena kao neki niz slika iz crtanog filma sa dosta boja koje su osvežile scenu. Upravo ovom dimenzijom ona se uklopila u sablazan libreto. Kostimi su bili u duhu vremena radnje. Režijski momenat je bio dobar i pokazao se komičniji (za razliku od same opere), ali treba povesti računa da se ne obuhvati dimenzija karikaturnosti likova.
Opera je žanr umetničke muzike koji je najkompleksniji u svojoj biti. Kompozitor mora da vodi računa o tekstu/libretu, njegovom značenju, dramskom momentu, toku dramske radnje, profilisanju likova (u psihološkom i dramaturškom kontekstu), a paralelno sa tim i o muzici. Međutim, ukoliko se kompozitor odluči da uzme libreto koji je već sam po sebi loš on postaje odgovoran za (ne)uspeh svog dela, a posebno ukoliko u njemu ne vrši potrebne intervencije.
Opera je izvedena, što je za svaku pohvalu jer se naše institucije i orkestri ne trude da na svojim repertoarima imaju dela domaćih kompozitora. Ostaje da vidimo kako ona komunicira sa našom muzičkom baštinom i publikom.