Katarina Bradić i Simfonijski orkestar RTS-a: Emocije u zvuku Elgara i Bartoka
Nastup operske umetnice Katarine Bradić, čiji glasovni opseg obuhvata registre od kontra-alta do mecosoprana, ostavio je snažan utisak na poslednjem koncertu Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije, a pod dirigentskim vođstvom gosta iz Mađarske, Balaža Kočara.
Njena interpretacija mističnog ciklusa pesama Slike mora Edvarda Elgara donela je publici bogatstvo tonskih nijansi i emocionalne dubine. Ovaj koncert imao je za nju višestruki značaj – bio je to njen prvi nastup na Kolarcu, prvi nastup u Beogradu i Srbiji, kao i prvo izvođenje ciklusa pesama. Simfonijski orkestar RTS-a izveo je još još i Dve slike za orkestar op. 10 i Koncert za orkestar Bele Bartoka.
Orkestarska paleta emocija: između lirike i dramatike
Program koncerta spojio je tri dela bogate orkestarske fakture i snažnog izraza. Na prvi pogled različiti, ovi komadi zapravo dele duboku slikovitost, istražuju kontraste lirskog i dramatičnog izraza i oslanjaju se na nacionalne muzičke korene svojih autora.
U Bartokovim Dvema slikama prepoznaje se kompozitorova sposobnost da orkestarskim jezikom dočara intenzivne vizije. Prva slika, U punoj snazi, uranja u melanholičnu, impresivno orkestriranu atmosferu, dok Seoska igra donosi snažan kontrast – ritmički naelektrisanu, divlju igru orkestarskih boja.
DIRIGENT NIJE ŠTEDEO ORKESTAR NA ONOME ŠTO BARTOKOVA MUZIKA ZAHTEVA - ENERGIJI I BOGATSTVU BOJA.
Smireniji, ali podjednako bogat zvučni svet Elgarovih Slika mora, ciklusa pesama za glas i orkestar, sadrži orkestarsku raskoš i preplitanje engleske poetske tradicije s muzičkim impresionizmom, oblikujući pesme koje odišu tajanstvenošću, snovitošću i melanholičnom lepotom. More, večni motiv umetničke inspiracije, ovde postaje simbol unutrašnjih pejzaža, odraz osećanja koja se kreću od blagosti do uzburkanosti, a orkestar diskretno i sugestivno oslikava valove, svetlost i daleke horizonte.
Vrhunac večeri doneo je Bartokov Koncert za orkestar, delo u kojem kompozitor spaja tehničku virtuoznost sa dubokom emocionalnom težinom. Bartok orkestar tretira kao solistički ansambl, omogućujući različitim grupama instrumenata da vode dijalog unutar muzičke strukture. U ovom delu prepoznaju se sve karakteristike Bartokovog stila – od razigranih folklornih elemenata, preko složene ritmičke organizacije, do ekspresivne snage koja dostiže katarzične momente.
Fotografija: Muzička produkcija RTSKontrolisana eksplozija energije Bartokovih kompozicija
Interpretacije Bartokovih kompozicija odlikovala je kontrolisana eksplozija energije. Orkestar je delovao koherentno i stabilno, precizno vođen od strane jasnog i komunikativnog dirigenta, koji je s velikom pažnjom isticao različite muzičke pravce i karaktere unutar kompozicija. Dirigent nije štedeo orkestar na onome što Bartokova muzika zahteva – energiji i bogatstvu boja. Ipak, ostao je utisak da bi Koncert za orkestar dobio dodatnu živost uz nijansu brže izvođenje, kao i izraženiju duhovitost i karakter u njegovim ritmički naglašenim stavovima. Solistički delovi ovog dela bili su upečatljivi i sigurni, izvedeni sa jasno određenim idejama.
Delikatan zvučni pejzaž Elgarovih Slika mora
Opis izvođenja Elgarovih Slika mora nemoguće je dati bez isticanja činjenice da su solistkinja, dirigent i orkestar postavili snažan temelj za oblikovanje različitih emocionalnih okvira tokom svih pet stavova. Vokalna deonica ove kompozicije izuzetno je zahtevna, obuhvatajući raspon veći od dve oktave i, u trećoj i petoj pesmi, zahtevajući glas dovoljno moćan da se izdigne iznad orkestarske teksture koja povremeno dostiže vagnerijansku grandioznost.
KATARINA BRADIĆ UNELA JE U SVOJU INTERPRETACIJU TOPLINU I SUPTILNOST, PODJEDNAKO U DUBOKIM REGISTARSKIM TEKSTURAMA I U VISINAMA KOJE SU BILE ODMERENE I NENAMETLJIVE.
Fotografija: Muzička produkcija RTSKatarina Bradić unela je u svoju interpretaciju toplinu i suptilnost, podjednako u dubokim registarskim teksturama i u visinama koje su bile odmerene i nenametljive. Njeno pevanje savršeno se stapalo s bojom orkestra – ili se, pak, orkestar utopio u boju njenog glasa – stvarajući ujednačenu, prožimajuću zvučnu sliku. Orkestarski i vokalni melodijski pokreti neprestano su se prelivali jedan u drugi, transformisali i stapali u pretežno pijano i pijanisimo dinamici, koje je solistkinja pažljivo oblikovala s izraženim osećajem za frazu.
Bradić je vešto dočarala introspektivne kvalitete muzike, oslanjajući se na bogatstvo nijansi tihog pevanja, uz jasnu dikciju i ritmičku sigurnost. Njena interpretacija stvorila je zvučni pejzaž broda koji lebdi na uzburkanim morskim valovima, pretvarajući koncertnu dvoranu u prostranstvo punog simfonijskog daha i suptilne dramatike.