Srpska muzika kroz istoriju (II) - kamerna muzika
Nakon prve plejliste sa izborom srpske muzike u okviru žanra horske muzike nastavljam sa sledećom plejlistom koja je posvećena kamernoj muzici.
Žanr kamerne muzike jedan je od najzastupljenijih u opusima srpskih kompozitora, i to s dobrim razlogom. Naime, izvođenje kamerne muzike u Srbiji je najpraktičnije zbog dostupnosti manjih koncertnih sala koje su idealne za kamerne ansamble. Muzičari rado biraju kamernu muziku za svoj repertoar, često uključujući širok spektar kompozicija iz ovog žanra, uživajući u njegovoj intimnoj atmosferi i bliskoj interakciji s publikom. Iz ovog razloga, srpski kompozitori često pišu muziku za različite kamerne ansamble.
Izbor kamerne muzike koji se nalazi pred vama sadrži neka od mojih najdražih dela, pa zbog toga želim to da podelim sa vama. I ovog puta želim da kažem da izbor može da bude mnogo veći, drugačiji, a za to će biti prilike u budućnosti. Do tada, uživajte u muzici!
Petar Stojanović – Sonata za obou i harfu
Postoji nekoliko zanimljivosti kada govorimo o Petru Stojanoviću. Stojanović je bio prvi srpski kompozitor koji je stekao međunarodni ugled, i to ne samo kao kompozitor, nego i kao violinista, virtuoz. Kao predstavnik kasnog romantizma, Stojanović se, po dolasku u Srbiju, 1925. godine, istakao svojom izrazitom kompozitorskom veštinom, a njegova dela danas svedoče o njemu kao najsvestranijem i, po veličini opusa, najznačajnijem srpskom romantičaru. U svom opusu ima opere, balete, sifmonijske poeme, horove, solo pesme, brojna dela kamerne muzike i naročito koncertantna dela: 23 koncerta, od kojih je 10 napisao za violinu. Ipak, danas je teško čuti njegova dela zbog toga što ne postoje snimci, a u najvećoj meri veoma je problematično pronaći i njegove partiture koje su uglavnom ostale u rukopisu. Stojanovićevi savremenici u Srbiji njega nisu doživeli kao predstavnika nacionalnog muzičkog idioma - idioma koji je u velikoj meri počivao na narodnoj muzici - pa njegov opus nikada nije postao predmet ozbiljnog interesovanja, iako u njegovom stvaralaštvu počivaju neka od najznačajnijih dela srpske muzike prve polovine 20. veka.
Sonata za obou i harfu (1946), kompozicija koju izdvajam iz Stojanovićevog opusa kamerne muzike, prvo je delo za tu kombinaciju instrumenata u srpskoj muzici. Ona je divan primer srednjoevropskog kasnoromantičarskog izraza, i jedno od najupečatljivijih kamernih dela srpskog muzičkog romantizma.
Kompoziciju na snimku izvode oboista Borislav Čičivački i harfistkinja Gorana Ćurgus.
Ludmila Frajt – Dubrovačka lirika, za bariton i kamerni ansambl
Muzika Dubrovačke lirike Ludmile Frajt pokazuje kompozitorkin afinitet prema starini i tradiciji. U ovoj kompoziciji, nastaloj tokom 1980-ih godina, Ludmila je upotrebila modalne strukture mediteranske renesansne muzike i dala je izuetan doprinos važnom pravcu srpske muzike 20. veka koji se zasniva na arhaizaciji muzičkog jezika. Kompozicija je izuzetno zanimljiva i zasnovana je na odjeku nekih davnih vremena mediterana.
Kompoziciju izvode Vasa Stajkić (bariton), Aleksandar Ružičić (flauta), Katarina Marjanov (klarinet), Darko Karajić (lauta), Nataša Petrović (viola) i Dejan Božić (violončelo).
Ljubica Marić – Duvački kvintet
Duvački kvintet (1931) Ljubice Marić prvo je delo ove kompozitorke koje joj je obezbedilo međunarodni uspeh. Kompozicija je 1933. godine bila uvrštena u program festivala Međunarodnog društva za savremenu muziku (ISCM), koji je te godine održan u Amsterdamu, a kritike su je proglasile jednim od najboljih dela na celom festivalu. Ova četvorostavačna kompozicija pisana je potpuno atonalno. Drugi stav je virtuozni, zahuktali Skerco, treći, lagani stav, načinjen je od isprepletanih polifonih linija. O ovoj kompoziciji Ljubica Marić je zapisala:
“Nagla pojava jezgra jedne kompozicije, tako, kao da se davno na to pripremalo, kao da je ta muzika već postojala nekad, pa je se samo prisećam, takvi srećni trenuci nisu česti – na njih, verovatno, čekam. Ponekad se, u početku, javlja samo u nagoveštaju i tada se, čini mi se, dugo zagreva dok ne oživi. Stoga ne marim mnogo za prvi stav. Ali kada stigne do trećeg, laganog stava, Kvintet postaje za mene veoma značajan jer mi taj Adagio, zbog svog završetka, predstavlja zametak za svu moju kasniju muziku.”
Kompoziciju izvode Miodrag Azanjac (flauta), Egon Gotvald (oboa), Ernest Ačkun (klarinet), Stjepan Rabuzin (horna) i Marjan Bolfan (fagot).
Josip Slavenski – Sa sela, kvintet za flautu, klarinet, violinu, violu i kontrabas
Josip Slavenski je iza sebe ostavio značajan broj kamernih dela. Za ovu plejlistu izdvajam kamerno delo specifičnog izvođačkog sastava – flauta, klarinet, violina, viola i kontrabas. Kompozicija Sa sela sadrži narodne motive koje je kompozitor obradio srazmerno jednostavno, ostajući blizak narodnoj izvođačkoj praksi, o čemu, zapravo, svedoči i sam izbor ansmbla.
U okviru prvog stava (Kokonješće) naturalističko sviranje neukih narodnih muzikanata dočarano je povremenim vođenjem melodije u paralelnim malim sekundama. Lagani, drugi stav (Večernje pevanje), donosi nežnu, sanjarsku melodiju flaute, koja se prepliće kroz instrumente i nestaje u kontrabasu. Živi finale trećeg stava (Noćno igranje) teče u dijalozima duvačkih instrumenata nad krepkim ritmovima gudačkih instrumenata.
Kompoziciju izvodi Ansambl Slavko Osterc i dirigent Ivo Petrič.
Rudolf Bruči – Međimurske igre, za klarinet i harmoniku
Rudolf Bruči je jedan od utemeljivača i najznačajnijih predstavnika neoklasicizma u srpskoj muzici posle Drugog svetskog rata. On je takođe kompozitor koji je našoj muzici doneo jedno od najvećih međunarodnih priznanja – Grand Prix Takmičenja kraljice Elizabete u Briselu 1966. godine za delo Sinfonia lesta.
Kompozicija Međimurske igre pisana 1974. godine za klarinet i harmoniku, jedna je od njegovih najpopularnijih i najizvođenijih kamernih kompozicija. U njoj je Bruči načinio omaž svom velikom učitelju, Josipu Slavenskom.
Kompoziciju izvode Aleksandar Tasić (klarinet) i Aleksandar Stefanović (harmonika).
Dragutin Gostuški – Trio za violinu, violončelo i klavir
Dragutin Gostuški jedan je od najvećih srpskih erudita druge polovine 20. veka. Studirao je kompoziciju u klasi Milenka Živkovića. Tokom studija kod Gostuškog su se, zahvaljujući nekonvencionalnim idejama njegovog profesora i kolega, razvila dva osnovna tipa uticaja – balkanski folklor i popularna muzika. Gostuški je, pored kompozitora Dušana Radića, u svoje vreme bio jedini srpski kompozitor koji je u svoju muziku unosio elemente popularne muzike. Ti elementi popularne muzike ogledali su se u formi popularnih šlagera s početka 50-tih godina prošlog veka i džeza.
U kompoziciji Trio za violinu, violončelo i klavir (1950), Gostuški je sjajno kombinovao elemente ovih muzičkih uticaja i to se naročito može čuti u drugom stavu ovog dela. Trio je posle premijere u Minhenu nagrađen na međunarodnom takmičenju u Verčeliju u Italiji 1951. godine.
Kompoziciju na snimku izvode Mirjana Nešković (violina), Nemanja Stanković (violončelo) i Vladimir Gligorić (klavir).
Aleksandar Obradović – Mezomed Muzi, za glas, alt-flautu, violinu i harfu
Aleksandar Obradović je kompozitor čiji se stvaralački značaj u najvećoj meri ogleda kroz simfonijsku muziku. On se u njoj služio klasicističkim i baroknim formama koje je oplemenjivao svojom izuzetno upečatljivom muzičkom invencijom. Ipak, kompozicija Mezomed Muzi zauzima posebno mesto i u njegovom celokupnom stvaralaštvu i u stvaralaštvu kamerne muzike.
Pisana je 1972. godine na melodiju i tekst helenskog pesnika i kompozitora Mezomeda Krićanina, što predstavlja najstariji sačuvani primer notirane helenske muzike. Istovremeno ova Obradovićeva kompozicija primer je njegovog nastojanja da primenjuje muzičku arhaizaciju koja se ogleda kroz modalnu harmoniju i sugerisanje zvuka svirača sa Hadrijanovog dvora.
Kompoziciju izvode Aneta Ilić (sopran), Gorana Ćurgus (harfa), Mirjana Nešković (violina) i Sonja Antunić (flauta).
Milan Mihajlović – Eine Kleine Trauermusik, za flautu, obou, klarinet, fagot i klavir
Kompozicija Eine Kleine Trauermusik Milana Mihajlović predstavlja jednu u nizu uspelih kompozicija ovog kompozitora – kako u opusu kamerne muzike, tako i u njegovom celokupnom opusu. Izdvajam je ovom prilikom zbog toga što u svom muzičkom toku ova kompozicija sadrži nekoliko citata: temu drugog stava Koncerta za klavir i orkestar u A-duru Volfganga Amadeusa Mocarta, zatim aludiranje na motiv Petruške iz istoimenog baleta Igora Stravinskog i pojavu autocitata iz kompozicije Nokturno Milana Mihajlovića. Povodom ovih citata kompozitor je rekao sledeće:
“Citat unosi kontrast, moglo bi se čak reći da predstavlja neku vrstu muzičkog parametra koji ima određenu koloristiku, koja tom delu daje poseban značaj i smisao. Kao što metar, ritam, melodijska linija utiču na razvoj dela, tako i primena citata ili kvazicitata deluje kao iznenađenje, kao pojava zaboravljene slike, kao priziv nekih drugih okolnosti. Pokušao sam da Mocartovu temu osvetlim i postavim na pijedestal. Tu sam se poklonio Mocartu i njegovoj muzici.”
Ivana Stefanović – Play Strindberg, treći gudački kvartet
Ivana Stefanović studirala je violinu i kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a specijalizirala u Parizu. Kao muzički urednik i saradnik radila je na programima Radio televizije Beograd. Ustanovila je Radionicu zvuka 1985. godine i predavala na Fakultetu muzičke umetnosti i u Centru za ženske studije. Bila je direktor programa za kulturu u Fondu Centra za demokratiju i umetnički direktor muzičkog festivala Bemus.
Gudački kvartet Play Strindberg (1993) treći je po redu u opusu Ivane Stefanović. Muzika ovog kvarteta pisana je za pozorišnu predstavu Ateljea 212 Otac Augusta Strindberga. O muzici ovog kvarteta kompozitorka je zapisala:
“Pisala sam muziku na način koji me je i samu iznenadio. Pisala sam muziku za ceo komad, celu kompoziciju za celu dramu, a ne pasaže koji su bili namenjeni ovoj ili onoj sceni, prelazu između scena. Planirala sam da upotrebim ono što mi bude potrebno kasnije, ali sam morala naslikati celinu tog hladnog prostora. I vreme. I trajanje.”
Kompoziciju na snimku izvodi gudački kvartet TAJJ: Aleksandra Krčmar Ćulibrk (violina), Jovanka Mazalica (violina), Jelena Filipović (viola) i Timea Kalmar (violončelo).
Isidora Žebeljan – Sarabanda, za engleski rog, violinu i klavir
Sarabanda Isidore Žebeljan komponovana je za ljubavnu scenu iz drame Prljave ruke Žan-Pola Sartra, koja je 2000. godine postavljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Ono što čini muziku ove kompozicije izuzetno emotivnom i dirljivom jeste odjek španske renesansne muzike u prizmi kompozitorkine osobene melodike koja je ostvarena minimalnim harmonskim sredstvima.
Sarabanda je jedna od najpopularnijih i najčešće izovđenih dela ove kompozitorke. Postoji u nekoliko različitih kamernih verzija, kao i u verziji za solo klavir i gudački orkestar.
Kompoziciju u verziji za engleski rog, violinu i klavir izvode Borislav Čičovački (engleski rog), Julija Hartig (violina) i Aleksandar Madžar (klavir).
Igor Andrić – Klavirski trio br. 1
Igor Andrić je kompozitor mlađe generaacije koji prethodnih godina beleži značajne uspehe na međunarodnim takmičenjima. Njegova dela se izvode širom Evrope, a od 2021. godine je štićenik bečke izdavačke kuće Universal Edition, koja izdaje njegova dela. Pobednik je takmičenja Composer Slam. Godine 2024. osvojio je nagradu sa kompozicijom Klavirski trio br. 2 na takmičenju U čast Alfreda Šnitkea i Svjatoslava Rihtera u Sočiju u Rusiji.
Kompozitorski stil Igora Andrića oslanja se na impresionističku tradiciju, prožetu elementima tradicionalnih boja, melodija i ritmova. U svom dosadašnjem stvaralaštvu ima veći broj dela kamerne muzike, koncertantne, vokalne i solističke muzike, a ovog puta izdvajam njegov Klavirski trio br. 1 u verziji za flautu, violončelo i klavir komponovan 2017. godine.
Nastao je sa težnjom da izazove nostalgiju muzike 20. veka. Težnja celog dela je širenje zvučnih vibracija, kao i prožimanje linija koje sviraju instrumenti. Muzička dramaturgija većim delom nastaje u pauzama i odjecima, pažljivim posmatranjem i slušanjem različitih muzičkih prostora.
Kompoziciju na snimku izvode Sanja Vukadinovic (flauta), Jana Simić (violončelo) i Joacquim Font (klavir).
Veljko Nenadić – Haiku V, za pikolo, udaraljke i opcionu elektroniku
Najmlađi kompozitor u ovom nizu, Veljko Nenadić, jedan je od najtalentovanijih i najsupešnijih kompozitora mlađe generacije. Studirao je kompoziciju u klasi Isidore Žebeljan, a trenutno je na doktorskim studijama u klasi Draška Adžića na Fakultetu muzičke umetnosti. Osvojio je preko 50 nagrada na kompozitorskim festivalima, a neka od najznačajnijih priznanja su: prvo mesto na Šestom Internacionalnom takmičenju horskih kompozicija Enio Morikone, pobeda na takmičenju kompozitora Bartok World Competition 2022 u Mađarskoj i prvo mesto na Takmičenju kompozitora Luigi Nono u Italiji.
Kompoicija Haiku V pisana je 2023. godine za pikolo, udaraljke i opcionu elektroniku. Ona pripada istoimenom ciklusu kompozicija čiji je cilj evociranje, interpretacija i transpozicija folklora i drevnog muzičkog nasleđa Dalekog istoka. O kompoziciji, sam kompozitor je zapisao sledeće:
“Meditativno stanje (koloristički i naturalistički efekti) i stanje transa (gusta faktura i ekstremni registri) predstavljaju dva oprečna izraza čiji sukob čini okosnicu ciklusa. Elektronski sloj sačinjen je od redukovanog broja semplova, prerađenih snimaka glasova, šapata, uzdaha, egzotičnih šejkera, kišnih štapova, gongova, zvončića, činija i raznih udaraljki koje se koriste u budističkim ritualnim obedima.”
Kompoziciju izvode Snježana Pavićević (pikolo flauta), Aleksandar Radulović (perkusije) i Veljko Nenadić (elektronika).