Rukopis pronađen u Njujorku – komentar direktora Instituta Frederika Šopena, dr Artura Šklenera

Dana 27. oktobra, The New York Times je izvestio o nepoznatom rukopisu Frederika Šopena pronađenom u Morgan biblioteci u Njujorku. Ovo otkriće izazvalo je veliku medijsku pažnju. Pozivamo vas da pročitate komentar na članak koji je pripremio dr Artur Šklener, direktor Instituta Frederik Šopen.

“Ovo je zasigurno jedno od najzanimljivijih otkrića poslednjih godina. Originalni Šopenovi rukopisi su izuzetno retki, a sama pomisao da se radi o nepoznatoj muzici poljskog kompozitora fascinira pijaniste i muzikologe.

Rukopis pronađen u Morgan biblioteci u Njujorku ima karakteristike tipične za Šopenove rukopise: napisan je smeđim mastilom na papiru iz tog perioda, sličnom onom koji je Šopen koristio u ranim godinama u Parizu. Papir je nešto deblji i žućkastiji od kasnijih notnih listova, a razlikuje se od partitura iz Varšave koje su imale zelenkastu nijansu. Muzički, delo ima karakteristike briljantnog stila, što se takođe uklapa sa mogućim periodom nastanka (1830-35).

Šopen, koji je značajno produbio emotivnu dubinu svog rada tokom poslednje godine u Poljskoj – što se posebno čuje u njegovim koncertima sa orkestrom – kao i posle dramatičnog boravka u Beču gde je „besneo na klaviru“ zbog izbijanja Novembarskog ustanka, kako je sam napisao prijatelju Janu Matušinskom, ponovo se okrenuo briljantnom stilu čim je stigao u Pariz. U decembru 1831. pisao je iz Pariza svom profesoru Jozefu Elsneru: „Primoran sam da razmišljam o svom putu kao pijaniste, odlažući samo privremeno više umetničke ciljeve koje mi s pravom predočavate u svom pismu,” što najbolje pokazuje ne samo Elsnerov veoma zreo stav, već i Šopenovu svest o tadašnjim mehanizmima muzičkog tržišta. Tokom tog perioda napisao je Varijacije, Op. 12, na temu iz opere Ludovika Halevija, Duo Concertant na temu iz opere Robert đavolomajster Majerbera i Rondo u Es-duru, Op. 16 – svojevrsni sporedni tok kompozitorovog rada. Ova dela ne mogu se porediti s prvim nokturnima, mazurkama ili etidama – a tek s prvim skercom i baladom.

Istovremeno, pronađeni rukopis ima osobine koje su neuobičajene za Šopenovu muziku. Pre svega, nije kompletno delo, već više muzički gest, tema prožeta prilično jednostavnim klavirskim trikovima koji aludiraju na virtuozni stil. Može se pomisliti da je to neka vrsta skice prve muzičke misli, još uvek neoblikovane u celovito delo, ali karakteristike samog rukopisa se ne slažu s takvom idejom. Rukopis podseća na Šopenove poklon rukopise, namenjene posebno za album primaoca. Mali je po dimenzijama (otprilike 10x13 cm), veoma detaljan i čisto napisan, s prilično neobičnim izvođačkim oznakama, kao što su sforzato (fz), sempre forte, ili konačno fortississimo (fff) u muzički neizražajnom trenutku čak pre pojave teme. Pojava oznaka za prstored u tako kratkom i jednostavnom delu za pijanistu takođe je iznenađujuća. Sa muzičke strane, ističe se koegzistencija određenih gestova koji bi se mogli smatrati tipičnim za Šopena, poput vrste ornamentacije u melodiji ili pomeranja sekundi u pratnji, s preterano jednostavnim karakteristikama, kao što je gotovo isključivo „a“ zvuk u basu ili izuzetno jednostavne figure koje se odnose na briljantni stil, ali odstupaju čak i od Šopenovih varšavskih kompozicija.

Ove karakteristike mogu ukazivati na to da je rukopis mogao biti poklon za pijanistu amatera, ali nema posvete ni karakterističnog potpisa kompozitora – ime Šopen nije napisano njegovom rukom. Ne može se isključiti mogućnost da je rukopis trag Šopenovog pedagoškog rada, gde je radio sa studentom tokom lekcija kompozicije, kao što je bio slučaj sa autografima Valcera u a-molu i Nokturna u c-molu koje je objavila baronesa Rotšild, ali takvu mogućnost čini malo verovatnom mala veličina i urednost rukopisa.

Zapis ima neke karakteristične osobine Šopenovog rukopisa, iako treba napomenuti da grafologija muzičke notacije nije tako kodifikovana kao u slučaju pisama, tako da bi izvor trebalo podvrgnuti detaljnim komparativnim studijama koje bi omogućile dalju klasifikaciju. Na kraju krajeva, u ovoj fazi je teško isključiti mogućnost da rukopis može biti trag Šopenove aktivnosti u pijanističkoj zajednici – možda muzička šala ili neka vrsta potpurija koji uključuje poljskog kompozitora primoranog da razmišlja o svom putu kao pijaniste.”

— dr Artur Szklener

Tekst je objavljen 28. oktobra 2024. godine na sajtu Instituta Frederik Šopen.