Voce chamber Choir u Konaku knjeginje Ljubice
Foto: Voce chamber choir
U organizaciji Muzeja grada Beograda i Kulturnog elementa u Konaku knjeginje Ljubice je 25. juna 2016. godine od 20 časova održan koncert sa nazivom Glasovi pod svodovima u okviru sezone Muzički svodovi Beograda. Publika je imala prilike da koncert sluša u podrumu pomenutog konaka izdvojenog od spoljašnjosti, stvarnosti, sa ogromnim svodovima. Prostor koji traži da se prepustite samo muzici.
Kamerni hor pod nazivom Voce chamber choir došao je iz Velike Britanije i sa sobom doneo jedan drugačiji mentalitet ljudi, a sa tim i drugačiji zvuk i tumačenje pojedinih dela. Hor je osnovan od strane dirigenta Suzi Digbi, koja u svojoj biografiji beleži impozantne detalje svog profesionalnog bavljenja dirigovanjem.
Komunikacija hora koji broji nešto manje od dvadeset ljudi i njihovog dirigenta je poprilično dobra. Dirigentkinja je veoma sugestivna i jasna u onome šta želi, pa je tako pevači i prate. Hor je uvežban, intonativno skoro besprekoran, dok na ujednačavanju boja glasova treba insistirati, iako je ono vešto oblikovano.
Program koji smo mogli da čujemo se prelama između modernog i arhaičnog zvuka. Gotovo sve numere koje su izvedene su pisane u periodu 19. i 20. veka (autori J. Gardner, M. Harris, R. V. Vilijams i dr.), sa izuzetkom tri kompozicije koje pripadaju 16. veku (autori V. Bird, T. Talis, O. Gibons). Pisane su u formi soneta i renesansnih madrigala sa homofonim i polifonim elementima. Sam program je bio organizovan po ciklusima, ali čini se, bez nekog jasnog pravila.
Iako same kompozicije nisu bile dugačke i činilo se da nema prostora za muziciranje, raskoš pastoralnih melodija je ipak mogao biti uverljivije donesen. Tu se hor pokazao kao statičan, bez ikakvih valova u dinamičkom nijansiranju, sa dosta izraženim kontrastom glasnog u odnosu na tiho, ali sa dobrom dikcijom. Odlika ovog hora jeste jasnoća i težnja ka savršenstvu, ali je u čitavoj toj naratologiji koncerta potrebno je bilo ponekad čuti i neki rubato, zakašnjenje i dr. Ovakva uniformisanost se mogla čuti i u Mokranjčevom Kozaru koji je prošao bez one bogate orkestracije koju njegova horska dela imaju, bez vrcavih razgovora i preplitanja glasova, ali sa solidnim izgovorom srpskog jezika.
Publika je, verovatno podučena našim pevačima i horovima kod kojih se ubedljivost interpretacije i očekuje, imala potrebu da hor nagradi aplauzom nakon svakog ciklusa numera, ali im to nije dozvoljeno. Između delova programa, narator je čitao delove stihova iz različitih dramskih dela. Kako u programu, osim naziva, ne piše ko je autor dela, ostali smo uskraćeni za tu informaciju. Isto tako smo ostali uskraćeni i za ime jednog od članova hora koji je dirigovao jednu od numera umesto glavne dirigentkinje, ali i od solista kojih je bilo nekoliko.