Koncert Ljubav – razlog postojanja u okviru BELEF-a
Koncert je počeo uz blagu kišu i sa otvorenim kišobranima u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. Publika je bila nezadovoljna i svi su očekivali najgore: otvoriće se oblaci i pokisnućemo u potpunosti. Međutim, Dušica Bijelić (sopran), Višnja Radosav (mecosopran), Dejan Maksimović (tenor), Ugo Rabec (bas) i klavirski saradnik Dario Humenjuk (kome su note letele po sceni, ali je pored toga bio na visini zadatka) to nisu dozvolili.
Ljubav-razlog postojanja naslov je koncerta i zaista, to su ovi mladi umetnici i pokazali. Svojim glasovima preneli su razne emocije na nas slušaoce. Arije, dueti i terceti su se smenjivali, a mi smo razmišljali kako nam je sve to što pevaju novo i kao da nikada pre nismo čuli. Međutim, ništa novo i neviđeno ovi umetnici nisu izvodili. Program je uglavnom, ali ne u potpunosti, sačinjen od numera iz opera koje imamo prilike da slušamo kako u Narodnom pozorištu, tako i u Madlenianumu (ako govorimo samo o Beogradu). Ono što je novo jeste tumačenje koje dvema rečima možemo opisati kao sveže i poletno. Od dueta Adine i Nemorina iz Ljubavnog napitka, preko arija i dueta iz Bizeove Karmen, Mocartovog Don Đovanija, do Ofenbahovih Barkarola – sve smo to čuli u svačijim izvođenjima, ali ne kao večeras. Ovi umetnici plenili su energijom koja još treperi, kako u njihovim glasovima, tako i u mimici.
Dušica Bijelić iz Kraljevske opere u Londonu i drugih svetskih operskih kuća, donela je sa sobom široku paletu vokalnog izraza, pa je tako u Julijinoj ariji Eccomi in lieta vesta… napravila kontrast u odnosu na Delibovu solo pesmu Les filles de Cadix u kojoj je pustila da je ljubav nosi. Ovu sopranistkinju imaćemo priliku da (konačno) čujemo i u našem glavnom gradu i to u ulozi Pavle opere Suton Stevana Hristića u oktobru (Madlenianum).
Mlada Višnja Radosav pokazala je da može bez ikakvih problema da parira mnogim prvakinjama sa naših prostora (a kako i ne bi kada je ove godine bila stipendista Internacionalnog vokalno-umetničkog instituta u Njujorku sa još nekim kolegama poput Nenada Čiče italijanskog senzibiliteta i dr.).
Ugo Rabec i Dejan Maksimović, prvi svojim baršunastim basom, a drugi lirskim tenorom parirali su damama i pojedine arije tumačili na veoma svojstven način. Reditelj Aleksandar Nikolić, veoma je dobro osmislio dramaturgiju koncerta i uspeo u tome da on ne liči na interni čas, već na koncert dostojan onih u evropskim i svetskim prestonicama.
Kiša je prestala do kraja koncerta, razvedrilo se, a publika nije želela da pusti ove umetnike da odu sa scene. Međutim, dobro je što su pobegli od nas. Ostavili su nas da ih priželjkujemo i da se nadamo da ćemo ih ponovo čuti negde i nekad i da se to neće završiti samo na ovakvim koncertima, već i na nekim ulogama. Jer, publika je željna dobrih interpretacija i kvalitetnih umetnika.