Nemanja Stanković (violončelo), Hrvoje Ivović (klavir)/Fredi Kempf (klavir)
Foto: Wikipedia
Ponedeljak 24. april 2017. godine obeležen je sa dva vrlo vredna koncerta. Prvi je održan u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti na kom su nastupili Nemanja Stanković (violončelo) i Hrvoje Ivović (klavir), a drugi u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine gde je svirao pijanista Fredi Kempf.
Mladi, ali veoma uspešan violončelista Nemanja Stanković je zajedno sa vrlo talentovanim klavirskim saradnikom i pijanistom Hrvojem Ivovićem odsvirao zahtevan program koji je iz kompozicije u kompoziciju postavljao sve veće i veće izvođačke zahteve. Koncert je otvoren Sonatom za violončelo i klavir br. 2 Gabrijela Forea, nakon čega je usledilo vrlo mistično delo akademika Dejana Despića Tri meditacije za violončelo i klavir op. 99a. Drugi deo koncerta bio je obojen impresionistčkim zvukom Debisijeve Sonate za violončelo i klavir, da bi se koncert završio kompozicijom još jednog srpskog autora Aleksandra S. Vujića Srpsko kolo op. 3.
Ova dva umetnika su ostvarivala vrlo dobru komunikaciju i u njihovom sviranju se osetio visok stepen međusobnog razumevanja u pogledu osmišljavanja fraza, pravljenja gradacija, boja i sl. Ovo ni ne čudi budući da smo iz biografije upoznati da su njih dvojica već imali nekoliko zajedničkih saradnji. Nije zgoreg još jednom podvući da mladio violončelista, solista Beogradske filharmonije (od skoro i docent na Fakultetu umetnosti u Nišu) nikada ne posustaje kada je u pitanju kvalitet njegovog sviranja. On sa svakim nastupom pleni svojom tehnikom i preciznošću u izvođenju.
Rodom iz Engleske, pijanista Fredi Kempf ostvario je do sada, a ne planira ni da stane, veoma bogatu svetsku karijeru. U svojoj biografiji beleži koncerte i nastupe sa mnogim poznatim orkestrima iz sveta u mnogim koncertnim salama. Ove godine je angažovan pri Novosadskim muzičkim svečanostima kao rezidencijalni umetnik, a angažovan u okviru tog vrlo značajnog festivala za našu zemlju, imali smo priliku da ga čujemo i u Beogradu, ne vezano za sam NOMUS.
Program koji je pripremio za večerašnji nastup obuhvatio je ruske kompozitore i to Petra Iljiča Čajkovskog Godišnja doba op. 37a, zatim Sergeja Prokofjeva Sonata op. 1, br. 1 i Sergeja Rahmanjinova Sonata op. 36, br. 2. Iz ovakvog raznovrsnog programa ovaj pijanista je pokazao da njegovo sviranje ne teži nikakvim spoljašnjim efektima, već traži dramsko konstruisanje samog muzičkog toka kompozicije. Specifičnost leži i u stvaranju prostornosti koju dobija slušanjem tonova koji ostaju da zvuče dugo nakon svojih realnih krajeva. Energija koju u sebi poseduje primetna je kroz veoma čvrsto, jasno i nadasve promišljeno izvođenje pomenutih kompozicija. U Godišnjim dobima je stvorio veliku paletu zvučnih boja zahvatajući aparaturu orkestarskog zvuka tamo gde je trebalo, kao i kamerne atmosfere u pojedinim stavovima. Mogli smo da čujemo izvođenje nekih stavova na vrlo poseban način budući da je ovaj pijanista vodio računa o odnosu melodije i pratnje i gde se i kada one pojavljuju. Tako je oživljavao neke teme i njihove imitacije koje retko kada čujemo u drugim izvođenjima.
Vrhunac koncerta, a i delo koje je u njegovom izvođenju ostavilo veoma jak utisak jeste upravo Rahmanjinova Sonata br. 2 iz opusa 36 (verzija iz 1913. godine) koju je odsvirao u jednom dahu sa velikim dramskim nabojem koji je zahvatao neke druge dimenzije muzike. Ovakve dimenzije samo pravi umetnik može da oživi.