Premijera opere Služavka gospodarica, Operosa studio
Foto: Operosa studio
U okviru proslave Evropskih operskih dana, Operosa studio je pripremio komičnu operu Služavka gospodarica Pergolezija u prostorijama Studentskog kulturnog centra.
Pergolezijeva Služavka gospodarica je bufo opera koja je svoja prva izvođenja imala u vidu intermeca između činova u Pergolezijevoj serioznoj operi Ponosni zatovrenik. Ova komična jednočasovna opera u svojoj osnovi sadrži priču o služavki (Serpina) koja na podle načine pokušava da se uda za svog gospodara (Uberto) kako bi što sigurnije sebi obezbedila mesto u kući. Radnja je krajnje jednostavna sa svega tri lika od kojih dva pevaju (Serpina i Uberto), dok treći lik (Vespone) samo doprinosi komičnosti same opere.
Zamisao reditelja (Ilija Višnjić) jeste da bez preterane ambicije za spoljašnjim efektima, ali sa veoma dobro osmišljenom mimikom i glumačkim zahtevima reaktivira izvorni izgled ove komične opere. On je ostao veran kompozitorovoj intenciji za tri lika na sceni, s tim što uvodi i četvrtog koji predstavlja mušteriju i koji ne kvari samu priču. Scenografija koju takođe potpisuje reditelj oslikala je dnevnu sobu gospodara Uberta koja istovremeno predstavlja i njegovu krojačku radnju. Ono na šta bismo posebno skrenuli pažnju jeste sama lutka koja krojaču služi za prekrajanje odeće a koja sve vreme na sebi ima žensku haljinu. U toku same radnje na njoj završava Ubertov blejzer koji kao da simbolično stavlja gospodara na svoje mesto u smislu njegove nemoći da bude gospodar u svojoj kući. Kako smo mogli da vidimo u programskoj knjižici, reditelj je ovu operu želeo da tumači sa „srećnim krajem i pobedom ljubavi“, što je gledaocima i prikazao.
Kada su u pitanju sami protagonisti lukavu Serpinu je tumačila sopranistkinja Aleksandra Stanković, a Uberta bariton Ivan Plazačić. Njih dvoje su na veoma dovitljiv i precizan način dali život svojim likovima. Lik Uberta je u izvođenju mladog umetnika Ivana Plazačića dobio svoj komični karakter najpre u uverljivoj glumi, a potom i u samom vokalnom izrazu kom još samo malo fali da dobije svoju konkretniju zvučnost. Sopranistkinja Aleksandra Stanković je pokazala da ume vrlo dobro da se snađe u neočekivanim situacijama kao što su trenutne memorijske greške, a same visine mogle su da budu malo više podržane i konkretne. Ono što možemo reći i za jednog i drugog umetnika jeste da je izgovor teksta bio vrlo jasan.
Nešto što posebno krasi ovu operu, kao i sve opere ranog baroknog repertoara jeste krajnje primetan susret rečitativa i pevanih delova. U ovakvim operama bez problema možemo da prepoznamo želje kompozitora da racionalne, dijaloške trenutke povere rečitativima, a da one delove koji dobijaju emocionalni naboj prepuste arijama i duetima u kojima solisti mogu da pokažu svoje vokalno umeće. Te dve suprotnosti su bile prisutne u izvođenju ova dva umetnika.
Sam orkestar koji je bio sastavljen iz svega desetak članova je besprekorno i muzički vrlo istančano pratio soliste. Dirigentkinja Natalija Micić je vrlo jasno i pažljivo vodila svoj deo i sasvim dobro pomogla da opera dobije što arhaičniji prizvuk.
Čini se da je u današnje vreme pravi izazov prići postavci nekog scensko-orkestarskog dela, kao što je opera, u arhaičnijem stilu. Ali, u moru stremljenja za inkorporiranjem spoljašnjih efekata koji će samo vizuelno nadražiti i zadovoljiti publiku, a koja više valjda nema vremena ni strpljenja da nešto drugo gleda, treba se vraćati izvornim idealima jer oni nose suštinu i vrednost samog dela.