Beogradska filharmonija i Gabrijel Felc
Foto: Beogradska filharmonija
Prvi koncert Beogradske filharmonije u sezoni 2016/2017. sa novim šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom prošao je, možemo tako reći, ambiciozno i prilično energično. Gabrijel Felc je trenutno angažovan kao generalni muzički direktor Dortmundske opere i šef-dirigent Dortmundske filharmonije. U svojoj biografiji beleži mnoga koncertna ostvarenja, kao i angažmane pri orkestrima i operama širom sveta.
Repertoar večerašnjeg koncerta obuhvatio je dva dela inspirisana grčkim mitološkim likom Prometeja iz vizure Ludviga van Betovena i Franca Lista. Pored toga, imali smo priliku da čujemo i dva koncerta za instrument koji na našim prostorima nemamo baš često mogućnost da posmatramo u solističkom zvuku, a to je fagot. Prvi koncert je bio koncert Antonija Vivaldija, a potom i Franca Jozefa Hajdna.
Najpre moramo reći da je dirigent ostavio veoma jak utisak svojim stavom i dirigentskim potezima. Oni su u prvom redu veoma naglašeni, čak i u trenucima kada to nije nužno potrebno. Pored gestikulacije rukama, dirigent je veoma sklon i pokretima tela, pa tako kada se sve uzme u obzir on daje konkretne i jasne znake šta želi, ali bez posebnih nivelisanja u izražaju.
Listova simfonijska poema Prometej nastala 1855. godine kojom je i otvoren koncert, peta je po redu od ukupno dvanaest poema. Njom je kompozitor želeo da prikaže bol i nadu koju Prometej proživljava u svojim mukama koje je dobio od Zevsa nakon što je ljudima dao vatru. Ova kompozicija odsvirana je furiozno i u veoma brzom tempu. U takvom izvođenju bili su veoma izraženi kontrasti između lirskih i dramskih delova. Dirigent je simfonijsku poemu dirigovao bez partiture pred sobom dajući utisak da se u potpunosti prepustio muzici i inspiraciji.
Nasuprot ovome, Betovenova muzika za balet Prometejeva stvorenja čime je koncert zatvoren, dobila je divan muzički oblik. Od početne uvertire, preko introdukcije, potom petnaest numera i finala sledile su dramaturški dobro osmišljene smene karaktera. Posebnu čar čitavom toku dali su solo instrumenti poput razgovora solo violončela i flaute u trećoj numeri, zatim i flaute i harfe, potom i solistički delovi klarineta i dr. Njihove linije pažljivo su vajane i u dobrom balansu izvedene sa tutijem. Izvođenje ove kompozicije prikazalo je pravu Betovenovu snagu i filozofiju muzike, ne popuštajući ni u jednom trenutku.
Dva koncerta za fagot, jedan Hajdnov a drugi Vivaldijev, donose pred solistu izuzetno zahtevan solistički deo. Virtuozni pasaži su prisutni kako kod Hajdna, tako i kod Vivaldija i solista Serđo Acolini je to veoma dobro izdržao. Oba dela izneo je veoma lako, ali u pojedinim momentima u romantičnom duhu čime je stilski ispadao iz okvira samih kompozicija. To isto bilo je prisutno i u orkestru. Naime, orkestar u Vivaldijevom koncertu nije stilski odgovarao zvuku koji je potreban. Nasuprot tome, Hajdn je više zvučao barokno nego što je bilo potrebno, sa primetnim galantnim stilom prvog i trećeg stava.
U celini možemo reći da je prvi deo koncerta (List, Vivaldi i Hajdn) prošao bez konkretne stilske razlike u izvođenju. Ona jeste postojala i na trenutke se prepoznavala, ali jasne distinkcije u ovom kontekstu nije bilo. To prebacujemo tom krajnje konkretnom dirigentskom stavu koji kao da ne dopušta nivelisanje. Međutim, Betovenov Prometej je u potpunosti dobio svoju adekvatnu uniformu koja je u potpunosti odgovarala snazi kompozitora i kompozicije.