Premijera opere Suton Stevana Hristića
Foto: Madlenianum
Dve godine zajedničkog rada Opere i teatra Madlenianum i Muzikološkog društva Srbije na rekonstrukciji i pripremi notnog teksta opere Suton Stevana Hristića rezultiralo je premijerom u okviru 48. BEMUS-a 22. 10. 2016. Međutim, ono što je mogao biti pravi pogodak u izvođenju ove nacionalne opere nakon više od pet decenija od njenog poslednjeg integralnog izvođenja u Narodnom pozorištu, ipak je ostalo samo na nivou nade.
Naime, muzička drama, kako ju je Hristić oslovio, obojena je romantičarskom tradicijom bogate orkestracije Pučinija i Vagnera, kao i nacionalnim srpskim romantičarskim tendencijama koje su prisutne kako u vokalnim deonicama, tako i u harmoniji. Ovaj muzički deo opere, maestra Vesna Šouc iznela je sadržajno, vrlo izražajno i osećajno kako u orkestarskom partu, tako i u kreiranju solističkih delova koje je pripremala zajedno sa pevačima, ali sa primetnom dozom nesigurnosti.
Dramski deo koji je osmislio reditelj Nebojša Bradić ostao je u potpunosti hladan i suv. Solisti su izgledali kao pokretne lutke koje su zauzimale određene položaje. Zbog takve režije oni nisu uspeli da mimikom podrže karaktere svojih likova, a bilo je i dosta praznog hoda koji je mogao biti upotpunjen određenom gestikulacijom. Ovakva dramatizacija likova možda bi i mogla biti opravdana atmosferom koju je reditelj zamislio kao „lice polumrtvih sablasti“, ali takvo tumačenje donelo je ukočenost samih pevača i likova koji ipak imaju neku svoju priču u pozadini.
Međutim, da ne bude sve tako sablasno pomogli su solisti koji su svojom muzikalnošću i talentom uspevali da prevaziđu ograničenja i da povremenim iskoracima daju život svojim likovima.
Tu bismo najpre izdvojili fantastičnog Miodraga Jovanovića, koji je tumačio starca Lucu. Ulogu koja je mogla ostati neprimećena, on je nametnuo svojom glumom i iskustvom. Nataša Jović – Trivić je sa velikom krutošću lik vlasteline Mare donela kao rigidnu i strogu ženu. U donjim lagama vokalno je njen tamni mecosopran vrlo lepo zvučao, dok je intonacija u određenim momentima bila nestabilna. Dve starije sestre koje u svom domu održavaju stari sjaj porodice oživljene su veoma osobeno. Branislava Podrumac (Ore) je svojom energičnošću uverljivo oblikovala lik koji je pevački veoma nezahvalan shodno tome da ime dosta neobičnih melodijskih skokova koji zahtevaju dodatnu pažnju. Dragana Popović (Made) istakla se intonativnom preciznošću i plastičnom spretnošću u glumi. Konzervativnu služavku Kate je Aleksandra Angelov izvela prilično uverljivo u glumačkom pogledu, dok je pevački sve delovalo dosta nespretno. Trgovca Vasu i gospara Sabu fino su izneli Aleksa Vasić i Ljubomir Popović, jedini dajući komičnu nit celokupnoj operi.
Dušica Bijelić koju prvi put slušamo na našim prostorima u operskoj ulozi, svojom dobrom tehnikom ostavila je utisak da je čitavu ulogu otpevala u jednom dahu. Od samog ulaska i Pučinijevskih melodijskih linija dostigla je raspon Vagnerovske težine u veoma teškom finalu opere. Iskustvo koje je stekla dugogodišnjim usavršavanjem u inostranstvu primetno je u glumačkim gestovima i emotivnim nabojima zbog kojih publiku nije ostavila ravnodušnom. Njenu neostvarenu ljubav, kapetana Luja, tumačio je Nenad Čiča svežinom svojih tenorskih visina, ali sa velikom krutošću u stavu i glumi koju je reditelj trebalo da razbije.
Ono što je za pohvalu solistima jeste činjenica da su gotovo svi uspeli da ispoštuju osnovno pravilo muzičke drame u kojoj je tekst ravnopravni činilac s muzikom: dikcija je bila, sa malobrojnim izuzecima, zadovoljavajuća.
Baletski divertisman je koreografski postavila Marija Janković u vidu jednostavnih stilskih igara sa malom dozom inventivnosti koja se ogleda u korišćenju određenih savremenih pokreta poput salse što možda nije stilski opravdano, ali kako je cela opera išla ka nekoj vrsti modernijeg čitanja, to onda i nije previše smetalo. Ono što posebno ide u prilog uspešnosti baletskog dela jeste komunikacija koja je ostvarena među plesačima i solistima, ali sa određenom dozom izveštačenosti, što bi trebalo da u narednim izvođenjima iščezne. Među mnogobrojnim solistima baleta istakli su se Ana Pavlović – Pešić i Jovan Veselinović koji su igrom anticipirali put ljubavi kapetana Luja i Pavle. Pored njih i Olga Olćan kao ciganka u Maškaratama.
Dekor i scenografija svedeni su na minimum (scenograf Nebojša Bradić) čime se i prostorno ogolila kuća u kojoj se odvija radnja dodajući još više osećaj hladnoće. Kostimi u vidu bundi i krznenih šaleva (valjda da se dobije utisak topline), osim crne haljine majke Mare, kao da su pozajmljeni iz opere Evgenije Onjegin, nisu se u potpunosti uklopili u atmosferu i modernu zamisao Sutona.
Pravi je izazov uraditi ceolupan posao oko pripreme notnog materijala, iščitavanja novog teksta i realizovanja ovako bogate opere kakvu bi trebalo da češće gledamo u našim operskim kućama. Bilo bi još bolje da ono dobije i svoje adekvatno umetničko oživotvorenje kako ne bismo u budućnosti došli do toga da muzički i dramski delovi budu dijametralni, pa da nam (dole) u orkestarskoj rupi bude toplo, a (gore) na sceni hladno.