Premijera Pučinijeve opere Đani Skiki u Narodnom pozorištu
Jednočinku Đani Skiki Đakomo Pučini je napisao na libreto Đoakina Forcana. Ova opera bavi se osudom kapitalističkog društva koji na sve moguće načine pokušava da se dokopa materijalnih stvari. U ovom slučaju u pitanju je novac, odnosno ogromno nasledstvo. Siže je jednostavan: nasamariti notara i izmeniti testament kako bi svako dobio (najveći) deo bogatstva.
Stilski gledano, opera pripada verističkom pravcu. Vokalne deonice su mahom rečitativnog karaktera, a tek na dva mesta (arije Rinčua i Laurete) pojavljuju se raspevane melodije širokog daha. Orkestarskim partom Pučini nikada ne prestaje da iznenađuje. I u ovoj operi u pitanju je veliki orkestar koji od samo par motiva razvija čitavu mrežu muzičkog tkiva. Orkestar je i podražavalački u službi radnje na sceni i nikada ne gubi svoju punoću zvuka, kao i lepotu melodijskih linija i orkestracije. Ovom operom Pučiniji je pokazao da i u „malim“, kratkim delima naspram Manon Lesko ili Madam Baterflaj, veoma uspešno zna da složi i sjedini orkestarski i vokalni deo.
Ekipa umetnika koja se okupila oko ove predstave je mlada i, kao takva, nosi sa sobom primetnu mladalačku energiju. Režiju opere potpisuje isto tako mlada ali uspešna umetnica Ana Grigorović koja iza sebe ima dosta ostvarenja kako pozorišnih, tako i operskih. Njena režijska rešenja za ovu operu su suptilna i umerena, a na trenutke nespretna.
Veliki broj glumaca na sceni (njih petnaestoro) u statičnoj prostoriji sobe preminulog Buoza Donatija, oživljen je karikaturnim pokretima i mimikom. Čini se da je rediteljka insistirala na tome da ismeje podle likove i da ih na taj način osudi pred publikom. Međutim, u najbitnijim momentima pojedini glumci su postavljeni na neprikladna mesta. Tu prvenstveno mislimo na trenutke kada se izvode ključne numere poput O mio babbino caro ili arija Rinčua, a za koje vreme su umetnici postavljeni dublje nego što bi trebalo, pa se shodno tome ne čuju dovoljno dobro u publici. Scenografija, koja je urađena po rediteljkinoj ideji ostavlja pred gledaoce da sami kreiraju sobu u kojoj se odvija radnja, budući da su vidni samo obrisi konstrukcije kuće. Posebno je interesantno rešenje prikazivanja propasti čitave porodice i njihovog propadanja u osmi krug pakla (čime je i insirisan libreto) sporim spuštanjem ogromne slike Firence.
Da li se ovim simbolično pokazuje, a možda i anticipira savremeni put kojim se mi danas krećemo – ostaje da razmišljamo.
Pevačka ekipa je uglavnom odgovorila na zahteve rediteljke kada je u pitanju glumački deo, ali je primetna neka vrsta izveštačenosti, neuvežbanosti i to da naši operski pevači ne mogu da se u potpunosti stope sa glumačkim delom svog posla. Čini nam se da je to veliki propust u njihovom školovanju koji nije toliko do njih samih, koliko do škole, odnosno fakulteta.
Sa jedne strane izdvojićemo Nenada Čiču (Rinčuo) i Sofiju Pižuricu (Laureta), dva umetnika koja zahvaljujući svojim ulogama jedini pevaju prave arije. Oba umetnika, svako u svojoj ulozi, dobro su se snašla. Sofija Pižurica je ariju O mio babbino caro otpevala umilno, ljupko, baš onako kako treba da bi se odobrovoljio otac. Međutim, smeštanjem ova dva umetnika na stepenice kuće i na drugi sprat pomoglo je, kao što smo ranije pomenuli, da se oni slabije čuju.
Nasuprot njih navešćemo Vuka Zekića (naslovnu ulogu) koji je veoma uspešno uspeo da glumi i Đani Skikija, kao i preminulog Donatija. Međutim, ono što je kod njega problem jeste odlika da veoma izražajno gleda u dirigenta zbog čega se stiče utisak da ne učestvuje u samoj radnji opere, istovremeno je i ometajući. Naspram toga i njegov vokalni deo je ostao više solfeđijski otpevan, bez legata, posebno u delu Addio Firenze.
Među mnogobrojnim ostalim umetnicima treba navesti i Dubravku Filipović kao Zitu, zatim Slobodana Živkovića u ulozi Gerarda, Mihaila Šljivića kao Simonea i ostale koji su se istakli glumom, komičnošću i pomogli da opera živi. Mladi tenor Stevan Karanac (Gerardino), kao i Nikola Mikić (Beto) uspeli su da kroz samo jednu rečenicu, odnosno nekoliko gestova izmame osmehe publike.
Iako sama scenografija ne pokazuje u koje vreme je izmeštena radnja, kostimi su tu odradili posao. Svako je, shodno svojim godinama uloge, bio obučen u savremenom ruhu. Koristio se i mobilni telefon kojim su pravljeni tzv. selfiji na sahrani (još jedan način ismevanja današnjice?), zatim laptop za pisanje testamenta. Jedino što je ostalo nedosledno sprovedeno jeste činjenica da je u pevanom tekstu ostala 1299. godina, godina u koju je i libretista locirao radnju.
Shodno tome da na premijere danas odlazimo sa strepnjom šta ćemo to videti i čuti, ova premijera nas je izmestila iz tog straha. Pokazala je da mladalački duh u dodiru sa iskusnim starijim kolegama mogu da zajednički skroje jednu predstavu na zadovoljavajućem umetničkom nivou. Ostaje da razmišljamo o tome dokle smo mi danas došli i kuda se krećemo imajući u vidu činjenicu da smo nekada za proslave Dana Narodnog pozorišta mogli da slušamo opere poput Norme, Borisa Godunova i dr., a danas jednočinku Đani Skiki. Da li je do nedostatka novca, nedostatka volje, nedostatka adekvatnih umetnika koji bi mogli da iznesu te velike role, ili pak do nedostatka podrške i razumevanja adekvatnih institucija?