Premijera Belinijeve opere Norma u Narodnom pozorištu
Foto: Narodno pozorište
Opera Norma Vinčenca Belinija ponovo je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta (10. jun 2017, godine). Iako sama opera ima značajan istorijski put u našem nacionalnom teatru, zbog svoje težine u vokalnom i dramaturškom pogledu ona nekoliko decenija nije bila prisutna na repertoaru. Da li sada umetnici koji su izabrani da je izvedu imaju taj potencijal?
Opera je napisana 1831. godine zajedno sa Mesečarkom koja je kompozitoru donela veliki proboj na muzičku scenu tog vremena. Za razliku od nje, Norma nije imala uspeha jer se publici nije svideo tadašnji kraj prvog čina, kao i muzika koju kao da nije razumela. Belini je pripadnik tzv. belkantističke struje operskih kompozitora koji neguju melodije sa dugim dahom i samim tim od umetnika zahtevaju liričnost glasa i mir u izvođenju. Sama radnja opere je više dramatična nego muzika koja je takva tek u naznakama. Ovim načinom, muzički gledano, nastavlja se Rosinijevska linija koja teži višestrukom kadenciranju, pompeznim krajevima i sl. Međutim, kada se posmatra tehnika komponovanja primećuju se postupci Vagnerove lajtmotivike koja izvlači određene motive važne za likove.
Sam libreto opere je slab i zaplet ljubavnog trougla Norma – Polione – Adalđiza nije previše inspirativan. Ono što je interesantno jeste tematika koja obuhvata Galske i Rimske ratnike koje nemamo priliku da sretnemo u operama. Zbog toga, ovakva opera predstavlja izuzetnu dragocenost jer se samim tim izdvaja u mnoštvu tipičnih tema. Žrtva ženskog lika koju operski kompozitori romantizma toliko ističu prisutna je i ovde radi oslobađanja od greha ostalih oko nje.
Režiju i scenografiju potpisuje svetski priznati reditelj Đankarlo del Monako koji je operu zamislio kao Grčku tragediju. Interesantna zamisao za koju nismo sigurni koliko može da se spoji sa ovakvom operom. Režija je svela ionako slabu dramsku radnju na statične prizore u kojima solisti postaju kipovi koji sa uglavnom loših mesta pozornice izvode najbitnije arije. Tako je Norma svoju ariju Casta diva pevala postavljena veoma duboko u odnosu na gledalište, umesto da bude bliže publici gde bi se bolje čula. Samo prostorno korišćenje scene reditelj je zamislio dosta nezahvalno za izvođače i čitav proscenijumski deo nije bio iskorišćen. Scenografija je bila dosta hladna i predstavljala je samo zidove hrama (i pored toga što određene scene i prvog i drugog čina nisu smeštene u hramu već u šumi). Dodajući na to i kostime koje je osmislila Stela del Monako kao, kako je najavljeno „vremenski neutralne“, izmestila je čitavu operu u neko neodređeno vreme i mesto koje nas vrlo podseća na jednu od produkcija Vagnerovog Prstena Nibelunga u Bajrojtu. Reditelj je smatrao da Norma podseća na grčku Medeju i da su obe željne osvete. Zbog toga je želeo da izbegne bilo kakvu vezu sa Asteriksom i Obeliksom. Da li je ovo opravdanje dovoljno dobro da se opera poput ove učini toliko hladnom? A šta ćemo sa Rimskom mitologijom i čuvenim sukobom sa Galima?
Solista u operi ima malo, tek šest, od čega su tri glavna lika oko kojih se uspostavlja dramska nota, a preostala tri njihovi pratioci. Naslovnu ulogu tumačila je Sanja Kerkez, umetnica koja je od preostala dva glavna lika ostavila najbolji utisak. I to ne kažemo samo u poređenju sa njima, već zbog toga što mislimo da ona ima potrebnu snagu, kao i vokalni izraz da ovakvu ulogu može da iznese na zadovoljavajućem nivou. Svojim preciznim valerima oblikovala je vokalnu liniju na vrlo dobar način. U njenom izvođenju čuli smo i tanani ali vrlo podržani pijano, zatim reski i moćni forte, kao i mnogobrojne palete dinamičkog izraza. Skromnim glumačkim zadacima koje je reditelj postavio ova umetnica je odgovorila veoma dobro, ali moramo priznati da nismo u njenom izvođenju osetili, bar ne na premijeri, neki lični umetnički doprinos ovom liku. Nadamo se da će se sa svakom narednom predstavom ova umetnica opustiti i sve bolje i bolje izvoditi.
Nasuprot Norme, Adalđizu je tumačila Dragana del Monako a Polionea Janko Sinadinović koji obavezno moraju da povedu računa o svojim interpretacijama. Mišljenja smo da oba pomenuta umetnika ne mogu da dobijaju uloge poput ovih jer u njihovim izvođenjima to postanu samo nespretna, neoblikovana i nezgrapna tumačenja kako u vokalnom izrazu koje je sve vreme bilo u forte dinamici, tako i u lošem glumačkom domenu. Neretki trenuci dueta Norme i Adalđize (a tu posebno mislimo na duet pred kraj opere) proticali su veoma teško za slušanje, a možemo da zamislimo kako je tek bilo Sanji Kerkez.
Iako nemaju toliko istaknute nastupe Nenad Jakovljević (Orovezo), Ljubica Vraneš (Klotilda) i Marko Živković (Flavio) ostavili su dobar utisak svojim pojavama.
Kada se gleda celokupno izvođenje vođeno dirigentom Dejanom Savićem, možemo reći da tu dolazimo do mnogo neujednačenosti. Čini se da čitav ansambl nije imao dovoljno vremena da oslušnu jedni druge. Odnos hora (kog je pripremio maestro Đorđe Stanković) i solista bio je nedovoljno dobar, a ukoliko je reditelj želeo da reaktuelizuje Grčku tragediju onda je o ovome trebalo voditi računa. Rečitativni delovi, kao i arije mogli su da budu izvedeni bržim tempom čime bi se izbegla bespotrebna sladunjavost. Zbog nedostatka ovoga opera je dobila razvučenost i jednoličnost. Orkestarski part je već u uvertiri imao nekoliko neprecizno izvedenih mesta, kao i netačno odsviranih nota, a toga je bilo i u toku same opere. Takođe, neuvežbanost se osetila i u određenim trenucima kada su solisti i orkestar bili u raskoraku.