BUNT i dalje traje - pregled celog festivala

Nedavno završeni BUNT festival (Beogradska nova umetnička teritorija), koji je ove godine trajao od 1. do 9. novembra 2017. godine, imao je raznovrsno koncipiran program koji je sadržao sve osobine vrlo promišljenog, a nadasve vrednog festivala za našu koncertnu scenu. Retka je prilika da se na koncertima umetničkih festivala čuje domaće stvaralaštvo, međutim, ovaj festival je pokazao da već petu godinu za redom posvećuje pažnju domaćim kompozitorima. Kada su, pak, u pitanju inostrani kompozitori, mogu se čuti one retko ili gotovo nikada izvođene kompozicije kako u Srbiji, tako i u Beogradu.

Od devet festivalskih dana, šest dana je bilo posvećeno koncertima, dok su preostala tri bila u znaku predstavljanja novih publikacija i to muzikologa Ane Kotevske i Hristine Medić, kao i tribini Novi zvučni prostori na kojoj je bilo reči o radiofonskom ostvarenju Veliki kamen Ivane Stefanović. Dva koncerta održana su u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, i to za vreme prve i pete festivalske večeri, jedan u Skupštini grada, a svi ostali u kamernijoj atmosferi sale KUD-a Lola. 

Otvaranje festivala prepušteno je koncertu koji je obeležen vokalnom muzikom, pa je pored sjajne interpretacije Betovenovih i Bramsovih solo pesama sopranistkinje Katarine Jovanović i pijanistkinje Rite Kinke, publika mogla da čuje i Hajdnovu Arijadnu na Naksosu, kao i Betovenovu Sonatu za klavir op. 109. Drugi koncert održan u ovoj sali naslovljen je Mladi na BUNT-u u okviru kog su nastupili pijanista Ivan Bašić i violinista Nemanja Belej, kao i Dečija filharmonija na čelu sa Ljubišom Jovanovićem.

Koncert u okviru druge festivalske večeri predstavlja svojevrsni projekat osmišljen i realizovan tokom decembra 2016. godine pod nazivom Kompozitorke iz nekadašnje Jugoslavije predvođen Vidom Vujić. Projekat premijerno realizovan u Beču, BUNT je uspeo da dovede i pred beogradsku publiku, što je nesumnjivo veliki poduhvat. Za sam koncert možemo reći da je dramaturški osmišljen veoma dobro. Svaka kompozitorka pokazala je svoju posebnost muzičkog mišljenja. Njihova sredstva izražavanja su moderna, ali istovremeno i komuniciraju sa publikom. Međutim, ta komunikacija nije postignuta na naivan način, već vrlo promišljeno. Od prve kompozicije Jane Andrevske Am I a Falcon, a Storm or an Unending Song, preko Harmonies du matin Sande Majurec i meditativne Play Strindberg Ivane Stefanović, pa sve do ritmično razigrane kompozicije Polomka kvartet Isidore Žebeljan oseća se raznovrsna paleta kompozicionih postupaka kojima se naše kompozitorke služe. Gudački kvartet Antarja-Quartett sastavljen od mladih izvođača (Barbara Mglej, Elizbieta Mudlaff, Magdalena Chmielowiec, Jakob Gajownik) pokazuje pun umetnički doprinos ovim kompozicijama. Ovi umetnici su jasni, njihova interpretacija je čista i muzikalna.

Na našim prostorima nisu zastupljene u velikoj meri obrade dela kompozitora u različitim aranžmanima, posebno ne srpskih. Međutim, koncert održan 5. novembra na kome smo slušali ansambl kontrabasa Brass Chorus iz Ljubljane predstavlja pravu vrednost jer pokazuje da Mokranjac živi i van horskog sloga. To samo ide u prilog bogatstvu i mnogostranosti njegove muzike u smislu veoma širokih mogućosti aranžiranja. 

Za ovaj koncert možemo reći da su „tromi“ kontrabasi jednostavno propevali, a publika je zajedno sa njima disala. Osećala se velika napetost i naboj emocija usled vrlo toplih interpretacija ovog ansambla. Umetnici su se igrali i zabavljali Mokranjčevom muzikom. Ne mislimo na naivnu igru, već na njihovu osmišljenost i odličnu pripremljenost koja je kao posledicu dobila široku slobodu za raznoliki spektar intepretacija. Ovo važi kako za Mokranjčeve duhovne kompozicije kao što su Tebe pojem i Heruvimska pesma (arr. Zoran Marković), tako i za Rukoveti (Prva, Šesta i Petnaesta) koje su dobile suptilni folklorni karakter zahvaljujući ovim instrumentima. Bez primetnih problema, vokalna linija je preneta na kontrabase i sve narodne melodije, u obradi Mokranjca, ispevane su u punom zvuku, a polifonija glasova je pažljivo vođena. 

Pomenimo još i Despićevu Počasnicu Stevanu Mokranjcu, Molitvu Česnokova, Bahove delove iz kantata i preludijuma i fuga (arr. Martin Flowerman), kao i Betovenov Ich Liebe dich (arr. Franz Beyer) od kojih je svaka zvučala posebno u ovom sastavu. 

Ovakva atmosfera osećala se i na koncertu održanom 6. novembra kada su bile izvedene kompozicije Maksa Regera (Serenada u Ge-duru op. 141a, za flautu, violinu i violu), Ervina Šulhofa (Končertino za flautu, violu i kontrabas) i Sergeja Prokofjeva (Kvintet ge-mol op. 39, za obou, klarinet, violinu, violu i kontrabas). Moderniji jezik ovih dela premošćen je divnim interpretacijama i pažljivo negovanim bojama instrumentalista Lj. Jovanovića (flauta), Z. Markovića (kontrabas), I. Vukčevića (viola), M. Špengler (violina), O. Popovića (klarinet) i B. Pešića (oboa).

Na koncertu 8. novembra u Skupštini grada izvedene su dve kompozicije Milana Mihajlovića i to Melanholija za flautu, violinu, violu, violončelo i klavir napisana meditativno i u jednom dahu i Fa-mi(ly) II za violu, klavir i gudački ansambl čija je to veče bila premijera. 

Diverzitet ove dve kompozicije leži u kompozitorovom odnosu prema izražavanju. Čini se da misli koje kompozitor šalje kroz prvu kompoziciju idu od intimnih monologa, preko rastućih ekspresija da bi se na kraju vratile na početni nivo, dok druga kompozicija sadrži ekstrovertnije stanje kroz veći zvuk usled dodatog gudačkog ansambla, kao i drugačijih tema i kompozitorovog odnosa prema njima. 

Solistička uloga viole u ovom delu prepuštena je Saši Mirkoviću, dok je za klavirom bio izvanredni nemački pijanista Oliver Triendl. Ukupan izvođački zvuk bio je vrlo dobro kontrolisan i ujednačen zahvaljujući dirigentu Ivanu Markoviću. Isti je slučaj i sa kompozicijom Swirl Branke Popović za violu, klavir i gudače čija je to veče takođe bila premijera. Na kraju koncerta izvedena je Kamerna simfonija op. 110a Dmitrija Šostakoviča. Ansambl Metamorfozis je, na čelu sa violistom Sašom Mirkovićem, vrlo izražajno izveo ovu kompoziciju.

Koncert koji je ostavio najslabiji utisak u okviru čitavog BUNT-a održan je 7. novembra i na njemu su nastupili violinista Igor Aleksić i pijanista Bojan Mladenović. Koncert posvećen 140-godišnjici rođenja violiniste i kompozitora Petra Stojanovića na kome su izvedene Svita u starom stilu op. 54, Pesma bez reči op. 99b, Romansa i Sonatina op. 34, nije dobio ništa više od doslovno intepretiranog teksta. Neujednačenost violinske i klavirske deonice je još jedna odlika interpretacija ovog dua.

Ovogodišnji BUNT je pokazao, kao i do sada, da podržava domaće i inostrane kompozitore, mlade umetnike jednako kao i one iskusnije, nova izdanja i nove kompozicije. To dokazuje da BUNT i dalje traje!