Muzika za obou i gudače
Pravo je zadovoljstvo prisustvovati koncertu koji objedinjuje dobar izbor kompozicija i dobre izvođače. Jedan takav koncert slušali smo u sredu 13. marta 2019. godine u Muzičkoj galeriji Kolarčeve zadužbine u okviru ciklusa „Susret sa umetnikom“. Koncert je nosio naziv „Muzika za obou i gudače“, a nastupili su Borislav Čičovački (oboa i engleski rog), Jelena Dimitrijević (violina), Nataša Petrović (viola) i Dejan Božić (violončelo). Program koji su ovi umetnici izveli obuhvatio je kamernu muziku različitih stilskih usmerenja, a imali smo priliku da otkrijemo i neke nove kompozitore što je ovaj koncert učinilo još uspešnijim.
Koncert je otvoren Mocartovim Kvartetom za obou i gudački trio Ef-dur K 370 nastao 1781. godine.
Izuzetno zahtevan i virtuozan kvartet kako za obou, tako i za ostale instrumente, bio je dobra uvertira za sam koncert i nastavak kompozicija koje slede. Ova kompozicija izvedena je gipko, pokretno, poletnom energijom i sa pravim Mocartovskim zvukom koji je u Muzičku galeriju doneo duh klasicizma u pravom smislu te reči. Posebno se istakao oboista Borislav Čičovački koji je veoma lepo negovao deonicu pisanu za ovaj instrument stvarajući pastoralni prizvuk. Bio je podjednako dobar kako u virtuoznim pasažima, tako i u lirski koncipiranim melodijama. Atmosfera kamerne muzike koja je dostigla svoj vrhunac u periodu klasicizma ovaj ansambl je preneo veoma izražajno, vez patetike ili nekih bespotrebnih tumačenja koja nekada umeju da budu prisutna kada je u pitanju muzika klasicizma.
Kompozicija koja je na nas ostavila najveći utisak usledila je posle Mocarta.
Trio za obou, violinu i violončelo poljske kompozitorke Gražine Bacevič nastao 1935. godine. Rođena iste godine kao naša kompozitorka Ljubica Marić (1909. godine), ova kompozitorka je svoj kompozitorski izraz okrenula ka neoklasicističkim usmerenjima. To se čuje i u ovom triju koji je vedar, uspeo i veoma zanimljiv u tretmanu instrumenata, tretmanu melodije i oblikovanju forme.
Inspiraciju kompozitorka pronalazi u tradiciji baroka i klasicizma, a to se čuje kroz sva tri stava.
Prvi stav Adagio. Molto Allegro u sebi sadrži čak i rečitativne delove oboe u pratnji violine i violončela što je odlika baroka. Treći stav Vivo izuzetno je virtuozan i poletan poput prethodno slušanog Mocartovog Kvarteta. U pogledu forme prepoznaju se obrisi sonatnog oblika, oblika pesme i ronda, pa čitava ova kompozicija stilski podseća na poznatu Prvu simfoniju Sergeja Prokofjeva. Moderan i vedar zvuk ove kompozicije posebnog odnosa prema neoklasicizmu ostavio je veliki utisak na nas.
U daljem toku koncerta usledile su kompozicije za engleski rog i violu Isidore Žebeljan Čudo u Šarganu (2002), Stevana Kovača Tikmajera Dadoše… iz ciklusa Dve narodne melodije (2000) i Vlastimira Trajkovića Testije i kondiri, op. 27 (2002).
Kompozicija Isidore Žebeljan Čudo u Šarganu originalno je pisana za obou i violu, ali smo na ovom koncertu imali priliku da premijerno čujemo verziju za engleski rog i violu. Poznata, prepoznatljiva i zavodljiva melodija ove kompozicije je u ovom izvođenju dobila novu, malo tamniju boju engleskog roga, ali nije izgubila na svojoj lepoti, štaviše, pokazala je da koliko god je slušali i u kojoj god verziji to bilo ova kompozicija ostaje uvek jednostavno lepa i bogata.
Testije i kondiri op. 27, pet muzičkih gravura Vlastimira Trajkovića predstavljaju pet kratkih stavova koji se smenjuju nekada i bez jasno razgraničenih početaka i krajeva. Priča koja se krije iza kompozicije – testije i kondiri predstavljaju stare posude za vodu – budi kod slušaoca veoma čudne asocijacije budući da svaki stav za sebe predstavlja pet različitih iskopina starosedelaca Balkana. Kompozicija sadrži citate i kvazicitate narodnih melodija koje je na teritoriji Kosova prikupio kompozitorov deda Miloje Milojević. Iako kompozicija nije jednostavna u svom zvuku – ili mi još uvek nismo navikli na senzibilitet kompozicija Vlastimira Trajkovića – izvođenje je bilo veoma dobro i odnos između engleskog roga i viole dostigao je veoma karakteristične zvuke i boje.
Na samom kraju koncerta
Kvartet za engleski rog i gudački trio francuskog kompozitora Žana Fransea komponovan je 1970. godine. Ova petostavačna kompozicija karakterističan je prikaz muzike ovog kompozitora koji je smatrao da muzika treba da bude čulna, vesela, „luda“ i za uživanje. Kompozitor se ne drži ozbiljnih usmerenja, već se prepušta osećaju. Inkorporirajući zvuke popularne i plesne muzike, uz mnoštvo nepravilnih ritmova, sinkopa, akcenata, ova kompozicija je od početka do kraja veoma virtuozna i zahteva angmažman svih izvođača. Sprovođenje tema ostvareno je na veoma karakterističan način, pa su i sami dijalozi instrumenata takvi uz prisustvo mnoštvo boja.
Izvođači su bili veoma posvećeni izvođenju ovog dela i, uprkos težini kompozicije, ukupan zvuk koji su oni ostvarili bio je veoma opuštajući i nije nas ostavio ravnodušnim.
Ukupan doživljaj ovog koncerta upotpunio je oboista i muzikolog Borislav Čičovački koji je tokom koncerta govorio o kompozicijama.
Ova praksa kod nas još uvek nije dovoljno zaživale, a smatramo da je to veoma poželjno. Podaci koje publika može dobiti na ovaj način uvek budu osvežavajući, kao što je na ovom koncertu bio slučaj. Međutim, sećamo se prošlogodišnjeg BEMUS-a i koncerta Brodski kvarteta kada je violinista Denijel Roulend (Daniel Rowland) govorio o delima, a naša publika u pozadini negodovala, kao da ne želi da bude upoznata sa onim umetničkim delima koje će slušati.