Koncert Konsonanca na Kolarcu
Foto: Zadužbina Ilije M. Kolarca
Prilikom našeg poslednjeg susreta sa duom Rajković – Krasnokutski u januaru mesecu ove godine u okviru prošlogodišnje koncertne sezone nedeljnih matine koncerata u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, ostali smo pod velikim utiskom ovog kamernog sastava i sa velikim nestrpljenjem da ih ponovo čujemo. Vredelo je čekati. Nakon nekoliko meseci i koncerata održanih u inostranstvu, ova dva umetnika – Maja Rajković, klavir (Srbija) i Denis Krasnokutski, viola (SAD) – vratila su nam se sa celovečernjim koncertom pod nazivom Konsonanca u istoj sali u utorak 12. decembra 2017. godine.
Za razliku od januarskog koncerta, ovaj koncert je bio koncipiran muzikom pretežno modernih usmerenja. Na programu su se našle kompozicije kako stranih autora Kristofera Kuka, Evgenija Brusilovskog, Ahmeta Zubanova, Mauricija Binjonea, Mansura Sagatova, Sergeja Rahmnjinova, tako i domaćih poput Vere Milanković, Zorana Erića i Aleksandra Vujića. Pomenutim umetnicima su se na sceni pridružili i njihovi prijatelji iz Astane violinisti Bagdat Abilhanov i Aisulu Bamkenova.
Maja Rajković se na ovom koncertu našla u dvostrukoj ulozi: kao solista i kao saradnik. Ovog puta nismo čuli ništa od Rahmanjinova za solo klavir, ali smo čuli delo Dreamscape Kristofera Kuka koje je osmišljeno tako da predstavlja spoj simultanih akordskih zvukova koji bi trebalo da budu suprotnost kvazi melanholičnim delovima. U interpretaciji pijanistkinje Maje Rajković osetila se ta dvostrukost, ali ona kod nje dobija blažu i nežniju nijansu koja izvire iz vrlo muzikalnog kreiranja muzičke misli. Tako je ostalo i do kraja koncerta. Iako je ovo bilo jedino delo za klavir solo na ovom koncertu, ova pijanistkinja je i kao klavirska saradnica ponovo potvrdila svoju izuzetnu osećajnost za praćenje. Ona vrlo pažljivo i promišljeno, bez robusnosti ili nametljivosti prati svoje kolege. Svoje fraze, u ionako zahtevnom klavirskom partu, ona neguje konstantnim slušanjem kolega. Interesantno je podvući i činjenicu da se i u samom odnosu na instrument sa kojim sarađuje (u ovom slučaju violinu ili violu) ova pijanistkinja prilagođava boji zvuka tog instrumenta, pa na taj način ukupan zvuk dobija koherentniji odnos.
Violista Denis Krasnokutski je kao i prošli put svirao vrlo lako i lepršavo na svom instrumentu. Viola, iako se smatra tromijim instrumentom od violine, kod ovog umetnika dobija epitet vrlo pokretnog instrumenta upravom ovim načinom interpretacije. Ovo se moglo primetiti kako u Tangu za violu i klavir Kristofera Kuka u kom je vrlo virtuozno postavljena deonica viole bila odsvirana besprekorno i filigranski, tako i u Andanteu iz Sonate za violončelo i klavir op. 19 Sergeja Rahmanjinova u transkripciji Rajković/Krasnokustki. Već sama transkripcija sa violončela na violu predstavlja vrlo veliki izazov za violistu, ali je tu kantabilnost violončela ovaj violista vrlo romantičarski preneo na svoj instrument.
Neoklasično obojena Sonatina sa primesama romantičarske atmosfere Vere Milanković za violu i klavir, iako tehnički zahtevna, vrlo je zahvalna za instrumente kojima je posvećena. Duo Rajković – Krasnokutski je oplemenio ovu kompoziciju dajući joj možda romantičnije tumačenje nego što je nužno. Kao najmodernija dela za ovaj sastav navodimo The Seven Last Words of Christ Mauricija Binjonea u kom su oba instrumenta tretirana na vrlo interesantan način i Sonatu za violu i klavir Zorana Erića. Interpretacijom ovog dua stvoren je osećaj prostornosti i posebne atmosfere koja je, čini se, vrlo indikantna za oba dela.
Pomenute kolege iz Astane Bagdat Abilhanov i Aisulu Bamkenova su vrlo skromni u svojoj pojavi na sceni, ali istovremeno raskošni u svojim interpretacijama. Smenjujući se u kompozicijama poput Arije za violinu i klavir A. Zubanova, Kui za violinu i klavir M. Sagatova, Adagio i Bozaigyr E. Brusilovskog za isti sastav, ova dva umetnika su pokazala širok spektar svojih interpretativnih mogućnosti. Interesantno je primetiti poseban izraz koji imaju ova dva umetnika a što pripisujemo području sa kog dolaze. Zahvaljujući toj specifičnosti ove kompozicije dobile su, čini se, autentičnija tumačenja upravo imajući u vidu činjenicu da i sami autori kompozicija dolaze sa istog područja kao i interpretatori.
Kompozicije koje su okupile svih četvoro instrumentalista pokazale su se izuzetno efektne. Najpre tu je The Legend of Zelda Mauricija Binjonea specijalno komponovana za ovaj koncert, a potom i Srpsko kolo Aleksandra Vujića kojim je zaokružen koncert. Virtuozno za svakog instrumentalistu, ali vrlo nadahnuto odsvirano (kada je u pitanju prva kompozicija) i razigrano (kada je u pitanju kompozicija Aleksandra Vujića).
Čitav koncert prošao je u znaku raznovrsnosti i to iz različitih uglova. Najpre, izvođači su došli sa različitih strana sveta sa različitim instrumentima. Nasuprot tome kompozicije koje su izvedene obuhvataju kompozitore iz različitih država naše planete koji svoje muzičke izraze plasiraju na različite načine. Zanimljivo je da je u čitavoj ovoj disonanci koncert nazvan Konsonanca. Međutim, razrešenje koje je koncert na kraju dobio svakako upućuje da spoj svih ovih umetnika otvara jednu kosmičku konsonancu koju je bilo vredno čuti.