Premijera opere Kavalerija rustikana u SNP-u
Foto: Srpsko narodno pozorište
Premijerna novosadska obnova opere Kavalarija rustikana Pjetra Maskanjija održana je 28. 1. 2017. u Srpskom narodnom pozorištu vizuelno veoma lepo, ali slušno baš i ne. Naime, režiju Ivana Stefanutija preneo je mladi reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu Aleksandar Nikolić koji se potrudio da operu predstavi publici kao „Maskanjijev operski čas anatomije“ u kom će publika postati svedok događaja, a ne samo slušalac. Premijeru je dirigovao Dejan Savić, dirigent Narodno pozorišta.
Opera Kavalerija rustikana nastala je povodom konkursa za najbolju jednočinu operu koji je raspisao milanski izdavač Sonconjo. Svoj veliki uspeh koji je opera dobila već nakon prvog izvođenja 1890. godine duguje radnji koja više nije u rukama plemstva ili bogova, već u rukama običnih ljudi koji žive oko nas i koji se bore sa nemogućim ljubavima, iskrenim i jakim emocijama, sadašnjicom i dr. U tom kontekstu i muzika je jednostavnija, prozračnija i u službi drame i dramskih situacija koju publika može lakše da percipira.
Podela solista koji su učestvovali na premijeri je manje-više odgovorila na zahteve. Posebno se ističu Nikola Kitanovski (Turidu) kog smo konačno imali prilike nakon dužeg vremena da slušamo u nekoj operi na našem prostoru (a ne samo da pratimo uspehe iz inostranstva), zatim Nebojša Babić (Alfio) i Maja Andrić u ulozi Lole. Ova tri umetnika istakla su se najpre svojim vokalnim delovima koji su bili veoma lepo vođeni i negovani, bez preteranih ispada, ali sa pažljivo nivelisanom dinamikom. Nasuprot njih, Valentina Milenković (Santuca) i Nora Čonkić Petrović (Lučija), iako su bile uverljivije glumom, vokalno su delovale nezgrapno i, ono što je najviše smetalo, jeste veoma izražajno gledanje u dirigenta koje u potpunosti kvari čitavu sliku dešavanja na sceni. Santucine arije prošle su sa dosta neumerenih zvučnih ispada koje su kvarile utisak samog lika.
Horski ansambl koji je pripremila Vesna Kesić Krsmanović bio je na zadovoljavajućem nivou, ali sa nedovoljno uobličenim glasovnim odnosima, na šta je trebalo obratiti pažnju. Ovako kako smo imali priliku da slušamo zvučalo je dosta grubo i na trenutke preglasno. Nesklad između dirigenta i orkestra prilikom svakog razgovora hora i orkestra bio je veoma primetan. To se posebno čulo na početku opere, kao i u toku samog toka dramske radnje. Iznenadila nas je ova činjenica imajući u vidu da je dirigent veoma izražajno dirigova, a opet nije mogao da u potpunosti ima sve pod kontrolom. To je bilo primetno i u zvuku orkestra koji kao da nije reagovao na svu gestikulaciju dirigenta. U ovom slučaju ne smatramo da orkestar, niti hor ili solisti nisu uspeli da dobro odgovore na poteze dirigenta, već nam se čini da je sam dirigent odavao utisak nesigurnosti, zbog čega su i nastale ovakve neželjene i bespotrebne situacije. Neke od najpoznatijih numera kao što su veoma poznat Intermeco, zatim arije Santuce, Turidua i dr. dobile su svoj, bar u onom najosnovnijem smilu, pažljivo odnegovan oblik što moramo podvući kao zadovoljavajuću stranu muzičkog sloja.
Dobrom vizuelnom utisku doprineli su sjajni kostimi koji su bili u ruhu vremena u kom je radnja stacionirana, a to je 1880. godina, dajući na taj način pečat autentičnosti kom je režija i težila. Jednostavna i svedena scenografija jednog trga na kom se sve dešava lepo se uklopila u čitavu sliku.
Zajednička saradnja dva nacionalna srpska teatra, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada i Narodno pozorište iz Beograda, udruženim snagama iznedrili su premijernu obnovu Kavalerije rustikane. Da li je ona podobno izvedena ili ne, ostaje da se o tome raspravlja, ali ova vrsta saradnje otvara mogućnost za mnoge projekte koji mogu imati dobar uticaj za srpsku kulturu. Nadamo se da ovde neće sve stati jer umetnost zahteva međusobno povezivanje institucija i umetnika, a nikako odvajanje i zatvaranje u svoje sopstvene zidove.