Beogradska filharmonija, Danijel Rajskin (dirigent) i Akiko Suvanai (violina)
Foto: Beogradska filharmonija
U četvrtak 19. januara 2017. godine u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, Beogradska filharmonija je održala koncert koji je predvodio ruski dirigent Danijel Rajskin.
Danijel Rajskin je umetnik koji pripada mlađoj generaciji dirigenata i već po njegovom izlasku na scenu primetila se posebna energija koju je on prenosio tokom koncerta kako na članove orkestra, tako i na publiku. Tepertoar je ove večeri obuhvatio tri stilski različite kompozicije koje su stavile na izazov muzičke mogućnosti ovog dirigenta.
Prva kompozicija koju smo čuli bila je Mocartova Simfonija br. 32 u Ge-duru K-318 napisana 1779. godine. Ova simfonija, za koju se dugo mislilo da je uvertira, predstavlja niz od tri stava različitog karaktera povezanih ataka. Stilski u sebi sadrži dosta baroknih elemenata kao što su nagli dinamički prelazi, konstantan motorični ritam i sl. Kompozicija je izvedena veoma jasno, sa izraženim kontrastima i energijom koja je dala adekvatno tumačenje ovom delu.
Druga kompozicija bila je Koncert za violinu i orkestar britanskog kompozitora Vilijama Voltona () napisan 1938. godine za violinistu Jašu Hajfeca. Čini se da je koncert pisan u neoromantičarskom stilu sa dosta modernističkih elemenata koji se najpre prepoznaju u upotrebi udaračkih instrumenata, ali i u specifičnim harmonskim rešenjima. Međutim, i pored toga, pojedini delovi koncerta sadrže duge melodijske linije, kao i rad sa materijalom koji bismo mogli pripisati nekom kompozitoru srednjeg romantizma. Sam koncert je veoma virtuozan, posebno drugi i treći stav. Solistkinja na violini Akiko Suvanai, pobednica Međunarodnog takmičenja Čajkovski, držala se veoma hrabro. Njena interpretacija bila je veoma dobra, precizna i tehnički veoma spretna. Ono što je bitno jeste i to da je ova umetnica pokazala da u svom sviračkom delu ima sposobnost za brze prelaze, dinamičke kontraste i filigransko izvođenje pasažnih delova. Dirigent je, zajedno sa orkestrom, pažljivo pratio solistkinju, pa je odnos orkestra i soliste uglavnom bio ujednačen i sinhronizovan.
Kao poslednja kompozicija, izvedena je Prva simfonija Johanesa Bramsa. Ovo delo koje je Brams pisao više od dvadeset godina, predstavlja dokaz Bramsa kao nastavljača Betovena. U ovoj veoma dubokoumnoj kompoziciji prepoznaje se Betovenova snaga i filozofija, koja je dobila posebnu auru u delu Bramsa. Iako postoji dosta citata iz Betovenovih dela (kao na primer početni „sudbinski“ motiv prvog stava Pete simfonije, tema Ode radosti, motivi iz Mise Solemnis i dr.), Brams je stvorio delo koje, iako klasicistički obojeno, svojom dramaturgijom odgovara i nekim poznim romantičarima. Dirigent je ovo delo izveo sa veoma dobrom dramaturškom koncepcijom. Okvirne stavove (prvi i četvrti) postavio je promišljeno zalazeći u domen filozofskog sagledavanja muzike. To se osetilo kroz veoma pažljivo nivelisane odnose instrumenata, zatim melodijskih linija i tema, kao i oblikovanja zvuka. Nasuprot tome, drugi stav ove kompozicije prošao je sa primetnom nervozom u tonu i atmosferi koja je trebalo da bude kreirana liričnije, dok je treći stav donesen sa gracioznošću kakvu on i nosi sa sobom.
Na posletku moramo da posebno istaknemo samog dirigenta koji je pokazao da je veoma poseban u svom poslu. Njegova odlika jeste čvrstina i jasnoća u zvuku koji želi da dobije od orkestra i to se u pokretima može dosta primetiti. Isto tako njegova sposobnost da tri stilski različite kompozicije postavi u adekvatan zvuk, ističe ga među mnogim skorijim dirigentima koji su dirigovali istim orkestrom.