Izvođenje Pučinijevih Boema sa gošćom iz Tirane
Foto: Narodno pozorište
Narodno pozorište u Beogradu je tokom sezone 2015/2016. ugostilo nekoliko stranih pevača koji su operama u kojima su učestvovali uneli novu energiju. Takav je slučaj bio i sa Pučinijevim Boemima u kojima je 25. maja 2016. godine gostovala mlada sopranistkinja iz Nacionalnog teatra Opere i Baleta u Tirani Inva Mula u ulozi Mimi.
Ova umetnica u svojoj biografiji beleži dosta uloga italijanskih operskih kompozitora kao što su Pučinijeva heroina Manon Lesko, Donicetijeva Lučija, Verdijeva Violeta i dr. Skromnost na sceni i van nje odlika je ove umetnice. Kao suprotnost tome njen glas pleni svojim volumenom koji ona pažljivo nijansira dobijajući na taj način kontraste u liku koji tumači.
Mimi je po svojoj prirodi krhka mlada osoba koja od prvog čina opere i razgovora sa Rodolfom boluje. Ali je sa druge strane i izdržljiva i ne predaje se tako lako. Upravo ova vrsta kontrasta u jednoj ličnosti bila je očita u glumi umetnice Inve Mule. Krhku stranu lika ispoljila je svojom glumom, dok je glas zbog svoje pomalo dramske note prelazio u drugu krajnost. Ovakav spoj čini da ova uloga dobije veoma osobeno tumačenje.
Muška četvorka koja predvodi ovu operu je manje-više uspela da isprati čitavu operu. Dušan Plazinić se svojim nazalnim pevanjem i prevelikim ispadima u forte dinamici činio dosta neuravnoteženim. Ljubodrag Begović (Šonar) je težio da što više bude okrenut ka publici dok peva umesto da učestvuje u samom toku dramske radnje. Izuzetak su činili dva mladića: bariton Marko Kalajanović u ulozi slikara Marčela i bas Vuk Matić u ulozi filozofa Kolina. Ova dva umetnika su svojim baršunastim glasovima koji su zaista dobro oblikovani pažljivo negovali svoje deonice.
Varljivu Mizetu je dočarala sopranistkinja Sofija Pižurica. Ono što je interesantno kod ove pevačice jeste to da ona samom mimikom apsolutno dočarava ovaj lik. Međutim, sitan glas joj nedozvoljava da ga i vokalno podrži i da u potpunosti uverljivo iznese lakomislenu Mizetu.
Dirigent Dejan Savić je, čini se, imao kontrolu nad čitavim orkestrom. To se prvenstveno ogleda u vođenju melodijskih linija, grupa instrumenata i njihovom ujednačavanju. Pažljivim vođenjem i isticanjem motiva koji se vezuju za određene likove (kao na primer za lik Mimi) dobijena je narativnost, ekspresija i raskošan kolorit koji čine Pučinijevu muziku. Međutim, u pojedinim trenucima orkestar je nadjačavao pevače.
Hor, sa druge strane, nije uspeo da ispuni svoju funkciju i stiče se utisak kao da je višak na sceni. Preveliki broj ljudi u drugom činu koji samo stoji, bez ikakve funkcije postavlja pitanje da li je to zaista bila želja Pučinija. Jasno je da nije i na tome je reditelj trebalo više da poradi. Pevani delovi takođe nisu bili reprezentativni.
Scenografija i kostimi su bili u skladu sa vremenom u kom se odvija radnja opere i tu se oseća želja reditelja za autentičnošću vremena u kom je radnja opere locirana.
Na kraju možemo da zaključimo da je energija koju je sa sobom donela albanska umetnica Inva Mula učinila da se svi nedostaci u očima obične publike ne primete, a ogroman aplauz na kraju opere to pokazuje. Međutim, oseća se potreba da ovo pozorište češće poziva strane umetnike kako bi se izvođenja dovela na viši nivo, ali isto tako i razmenjivala iskustva.