Koje je opravdanje za stranog dirigenta?

Foto: Beogradska filharmonija

Beogradska filharmonija ima svoju probranu publiku koja će tapšati i nekoliko puta vraćati soliste i dirigente na scenu. Ali, to ne znači da je izvođenje dobro. Štaviše, pre naginje ka suprotnom. 

Na večerašnjem koncertu (9. decembar 2016.) imali smo prilike da čujemo dve interesantne kompozicije koje su inspirisane zemljom umetnosti, zemljom koja je izrodila operu, zemljom koja je iznedrila možda najveće virtouze, kompozitore i dr. U pitanju je Italija. Veče su predvodili dirigent Mihail Jurovski (Nemačka) i Boris Brezovac (viola).

Prva kompozicija je Harold u Italiji Hektora Berlioza, a druga Iz Italije Riharda Štrausa. U obe kompozicije, iako donose utiske autora o toj magičnoj zemlji ni na jedan način se ne prepoznaje direktna muzička aluzija na nju. Da nam nije naziva kompozicija i naslova koje stavovi nose, ne bismo možda ni rekli da imaju bilo kakve veze sa njom. Međutim, kompozicije su ipak žive, čak i vatrene kako na osnovu orkestracije, tako i na osnovu muzičkog sadržaja. Da li je dirigent ovo prepoznao? Ne bismo mogli reći. 

Harold u Italiji je ostao u kamernom prizvuku sa pompeznim krajevima koji našu publiku oduševljavaju. Pitamo se zašto se dirigent plašio da malo oživi melodije, da kompoziciji da vedrinu, ljupkost, brzinu. Ne smemo treći stav da slušamo onako kako smo imali priliku da čujemo. Jeste u pitanju serenada, ali ona nije u celosti melanholična i prespora. Solista na violi iako dobar, ostao je u senci, bez izražaja i narativnog konteksta zbog čega i postoji u kompoziciji. Harold jeste bio u Italiji, ali nismo čuli ni jedan njegov doživljaj, a toliko ih ima!

Štrausova kompozicija Iz Italije možda mnogo izraženije nego prethodna svojim programom ima asocijacije na Italiju. Štaviše, kompozitor je program i objašnjenje napisao ubrzo nakon premijere. Ovim činom je ostavio početna gledišta i smernice na osnovu kojih bi dirigenti i izvođači trebalo da kreiraju izvođenje. Nakon večerašnjeg slušanja stekao se utisak da ovaj dirigent to nije imao u vidu. 

Ipak, interesantno je da na početku svakog stava dirigent uzme adekvatan tempo i karakter, ali ne ostane dosledan do kraja. Kao da mu koncetracija na trenutke popušta. To se videlo i kroz pokrete i mnogobrojna komešanja za dirigentskim pultom. 

Prvi stav koji afirmiše kompozitorovo sećanje na Italiju tek je u naziranju sadržalo takva osećanja. Drugi stav koji predstavlja sliku propalog Rima nije imao ni trunku kompozitorove melanholije i tuge. Treći stav, žanr scena u čitavoj kompoziciji sadrži dosta promena boja, promena fakture sa kojima izvođači mogu da se igraju. To je ipak izostalo. Falilo je ono „šuštanje vetra kroz lišće u ptičijem poju“ koji je Rihard Štraus zamislio. Jedino je četvrti stav inspirisan pesmom Funikuli, Funikula Luiđija Dence imao vrcav i šaljiv karakter. 

Da ne bude sve tako negativno, treba pohvaliti članove filharmonije koji su uvežbani kako tehnički, tako i muzički i spremni su za svakakve izazove. Bilo bi odlično kada bi im ih neko i postavio! 

Na kraju se pitamo, koje je to opravdanje za angažovanje stranog dirigenta? Šta je on to večeras uradio, kakve je umetničke domete dostigao, pa je zaslužio da predvodi ovo veče.