BUNT: Ars vs Corona
Prvi koncert umetničke muzike u Beogradu nakon vanrednog stanja dogodio se 7. juna u organizaciji festivala Beogradska nova umetnička teritorija (BUTN) u Dvorani AKUD-a Lola pod nazivom Ars vs Corona. Koncert je imao pretenziju da bude mali bunt protiv trenutnog stanja u kom se nalazi naša kulturna scena i to ne samo u oblasti muzike.
Program koncerta je obuhvatio kolaž različitih kompozicija koje sve zajedno čine jednu blagu liniju putovanja i međusobnih konekcija, kroz širok spektar stilskih pravaca – od Betovena do Ivane Stefanović, od Gija Kančelija do Dragane Jovanović i od Baha do Debisija.
Allegro iz Dua u Ce-duru za flautu i violončelo Ludviga van Betovena izveli su flautista Ljubiša Jovanović i violončelistkinja Sandra Belić uz pažljivo vođene razgovore svojih instrumenata i melodija koje međusobno razmenjuju, da li kao pratnja jedno drugom, ili kao zasebne muzičke misli. Interesantno je na ovom mestu napraviti paralelu sa kompozicijom Ovog puta me pustite da budem srećan, za flautu i kontrabas Ivane Stefanović koju su izveli Ljubiša i Stevan Jovanović (kontrabas). Ludvig van Betoven i Ivana Stefanović, oboje buntovnici, bliski su u kontekstu svojih javnih i društvenih angažmana. Ova kompozicija, kao i Betovenova, koncipirana je tako da izvođači iako zajedno sviraju, oni zapravo publici daju sopstvene misli koje na simboličan način govore kroz poruke kompozitora. Zanimljivi su spojevi instrumenata – Betoven bira flautu i violončelo, a Ivana Stefanović flautu i kontrabas. Tok muzike se kreira u međusobnim razgovorima instrumenata, ali povremeno i u sopstvenim monolozima koji stvaraju utisak da su posebnosti tehničkih mogućnosti flaute i kontrabasa ispoštovani i iskorišćeni u cilju stvaranja jasne poruke – pustite me da budem srećan. Kompozitorka nam pruža priliku da osetimo uzbudljive, različite ritmičke i melodijske obrasce i akcente.
Kompozicija Caris Mere, za sopran i flautu Gija Kančelija predstavlja još jedno posebno delo na ovom koncertu. U prevodu naziv dela glasi Nakon vetra, a inspirisan je tekstom iz Biblije. Intimni razgovor viole (Saša Mirković) i sopranistkinje (Katarina Jovanović) zatvoren je u atmosferi molitve koju glas izgovara pevajući. Ova kompozicija ne teži da komunicira sa publikom, već pre sa samim izvođačima. Spoj ova dva ”instrumenta” objedinjen je njihovim međusobnim bojama i smenjivanjem pokreta malih i velikih inteziteta u intervalskom, melodijskom, dinamičkom i izražajnom smislu. Katarina Jovanović svoju deonicu boji dramskim i molitvenim kretanjima u saradnji sa violistom Sašom Mirkovićem koji pažljivo prati i vodi svoju deonicu na neki način kao odzvuk povremenim prekidima deonice glasa. I zaista, na trenutke smo želeli da budemo u katedrali gde bismo čuli sve odzvuke, pauze i alikvotne tonove koji proizilaze iz ove kompozicije.
Nastavak ovih tajanstvenih odzvuka desio se i u interpretaciji kompozicije Syrinx Kloda Debisija koju je izveo Ljubiša Jovanović, kao i u kompoziciji Nocturno for lonely violist on the moon Dragane Jovanović. Syrinx, nezaobilazno delo za flautiste, Ljubiša Jovanović je izveo uz pažljivo kretanje Debisijevim bojama koje je kompozitor zabeležio u ovoj kompoziciji. Dragana Jovanović je Nokturnom ostala u svom prepoznatljivom stilu koji odiše neočekivanim muzičkim blokovima i obrtima koji su zajedno udruženi u uzbudljiv trodelni muzički tok. Saša Mirković oseća i razume delo ove kompozitorke i u svojoj interpretaciji ostavlja utisak da usamljeni violista na mesecu zaista ima dosta posla u tehničkim i muzičkim zahtevima koje kompozicija sadrži u sebi.
Dramsku notu i posebnost njenih interpretacija Katarina Jovanović pokazala je i kroz ariju Dona Elvire Ah chi mi dice mai iz opere Volfganga Amadeusa Mocarta Don Đovani. Dona Elvira Katarine Jovanović je furiozna, besna, dramatična i odsečna. Katarina Jovanović jasno profiliše lik kako svojom sceničnošću, tako i interpretacijom koja oživljava Mocarta kakvog retko srećemo kod nas. Uzdržana i angažovana klavirska saradnja Zorke Milivojević zaokružila je čitav ovaj kratak, ali upečatljiv nastup.