51. BEMUS: Kamerni orkestar Slovenačke filharmonije, Dmitrij Sinkovski i “Koštana” Petra Konjovića

Foto: BEMUS

Sedme festivalske večeri ovogodišnjeg BEMUS-a (12. oktobar, Kolarčeva zadužbina) nastupio je Kamerni orkestar Slovenačke filharmonije i britanska violočelistkinja Natali Klajn.

U prvom delu koncerta izvedena je Sonatina za gudače slovenačkog kompozitora Uroša Kreka i Koncert za violončelo br. 1 u Ce-duru Franca Jozefa Hajdna.

Sonatina za gudače Uroša Kreka komponovana je 1956. godine za Hrvatski gudački orkestar „Zagrebački solisti“ i njihovog umetničkog vođu Antonia Janigra. Uroš Krek je kompozitor koji je u svom stvaralaštvu prešao put od neoklasicizma do subjektivnog ekspresionizma spajajući ova dva antipoda u zvuku narodne muzike. Bilo da je simfoničnost njegove muzike u pitanju, domišljatost manjih kamernih ansambala ili razvojnost koju je prvi put razvio u posleratnim vremenima u muzičkom stvaralaštvu neoklasicizma, Uroš Krek se s istim intezitetom početkom 1930-ih identifikovao sa ekspresionističkim izrazom (Inventiones ferales, 1962), približavajući se nakratko modernizmu (Sinfonia per archi, 1973). Međutim, ostao je u svom izvornom izrazu u sintezi ova dva sveta.

Sonatina za gudače je trostavačna kompozicija pisana u veoma živahnom maniru koja stilski stoji na relaciji Prokofjev – Bartok. Uzbudljivost ritma koju kompozitor povezuje sa izlomljenim melodijskim linijama prvog i trećeg stava, nasuprot drugog koji je sastavljen iz dugih ekspresivnih melodijskih linija, pokreće čitav orkestar u jednom efektnom petnaestominutnom zamahu.

Izvođenje kompozicije bilo je veoma angažovano od strane Kamernog orkestra Slovenačke filharmonije koja je osetila ovu jednu od najpopularnijih kompozicija Uroša Kreka. Promene na nivou stavova i unutar stavova u smislu muzičkog izraza izvedene su veoma dobro. Ritmička uzbudljivost je ispoštovana, i orkestar je zvučao veoma kompaktno.

Isti je slučaj i sa Serenadom za gudače P. I. Čajkovskog. Ovo opsežno i zahtevno delo za koje je Čajkovski bio inspirisan Mocartom proteže se kroz četiri atmosferno i karakterno različita stava. Od prvog stava pisanog u sonatnoj formi, preko valcera drugog stava, liričnog trećeg stava, do poslednjeg baziranog na ruskoj narodnoj temi, ovo delo predstavlja poetiku Čajkovskog u „malom“.

Pored toga što je sa velikim uspehom Kamerni orkestar Slovenačke filharmonije izveo ovu Serenadu, isto tako se oseća kompaktnost orkestra i njihovo jedinstvo muzičkog izraza. Posebno bismo izdvojili treći stav u kom su podvukli liričnost ovog stava i melanholiju koja proizilazi iz melodija. Fraze su veoma dobro vođene i različiti karakteri kroz sva četiri stava profilisani.

Natali Klajn predstavila se publici svirajući Koncert za violončelo i orkestar br. 1 u Ce-duru Franca Jozefa Hajdna.

Koncert je izveden veoma britko, lako i sa izrazitim kontrastima unutar i između stavova čime se na trenutke izvođenje stilski približilo baroknom zvuku. Svoju spretnost Natali Klajn je pokazala već u prvom stavu u kom je prisutna brza repetitivnost tonova, veliki raspon i brzi kontrasti registara. Nasuprot prvog stava, u drugom stavu je ova violočelistkinja pokazala smisao za negovanje dugih fraza i pastoralnog tona svog instrumenta. Za bis, publika je imala priliku da čuje prvi stav iz Svite za violončelo br. 1 Johana Sebastijana Baha.

Dmitrij Sinkovski (violinista i kontratenor) i ansambl La voce strumentale nastupili su sutradan, 13. oktobra u Kolarčevoj zadužbini. Program koji je ovaj sastav izveo bio je posvećen italijanskom kompozitoru Antoniju Vivaldiju. Prvi deo programa obuhvatio je izvođenje sva četiri koncerta iz opusa br. 8 nazvanim Godišnja doba. 

Posebnost izvođenja ovih koncerata ležala je u tome što se Dmitrij Sinkovski trudio sa svojim ansamblom da sva četiri koncerta izvede autentično, u baroknom stilu. Tako je i bilo. Odnosi tempa, dinamike, tretmani glavne melodije i razgovora između soliste i ansambla bili su veoma ekstremni. To nije umanjilo lepotu zvuka, već ju je samo nadgradilo. Dmitrij Sinkovski nije imao ambiciju da sebe stavi iznad orkestra, već je njihova međusobna saradnja samo doprinela tome da odnos baroknog tipa koncerta u ovoj interpretaciji dobije adekvatno izvođenje.

U okviru drugog dela koncerta čuli smo Koncert za lautu i violu d'amore u de-molu RV 540 čije se izvođenje samo nastavilo na prethodno predstavljene koncerte, kao kantatu Cessate, omai cessate, RV 684 u kojoj se Dmitrij Sinkovski veoma uspešno predstavio i kao kontratenor.

16. oktobra u Narodnom pozorištu izvedena je opera Koštana Petra Konjovića. Izvođenje u okviru ovogodišnjeg BEMUS-a bilo je četvrto po redu izvođenje ove opere od njene premijere 14. juna, a ujedno i naše prvo prisustvovanje ovoj operi.

Želimo odmah na početku da izdvojimo Evgeniju Jeremić (Koštanu) koja je veoma uspešno i zapaženo izvela ovu zahtevnu ulogu. U nastupu ove umetnice vidi se posvećenost tumačenju lika i to posebno u vokalnom izrazu. Vokalne linije pisane su veoma nezahvalno kao posledica neadekvatnog libreta i to se čuje kod svih aktera opere, međutim, Evgenija Jeremić je to veoma uspešno prebrodila i zbog toga se ova poteškoća u njenom izvođenju nije osetila. Šta više, njena muzikalnost je nadomestila sve prethodno navedeno. Međutim, moramo primetiti da dramski deo ove uloge nije u potpunosti uspešno protumačen i tu se problem može kriti kako u samoj režiji, tako i u svim ostalim akterima koji su tumačili sporedne uloge. Sve u svemu, Evgenija Jeremić se hrabro izborila sa likom Koštane i sa kolegama na sceni i u orkestru, koji joj nisu bili od velike pomoći.

Režiju opere potpisuje Jug Radivojević kome je ovo bila prva režije opere u dosadašnjoj karijeri i verovatno bi bilo bolje da tako i ostane. U našoj sredini postoji problem da neki reditelji koji režiraju opere ne mogu da uspostave vezu sa muzikom, već operu gledaju isključivo kroz libreto. U ovoj režiji ne možemo čak ni o tome da govorimo jer režije i nema. Likovi nisu profilisani. Čak se i oni likovi koji pripadaju glavnim akterima opere gube u bezličnoj masi velikog ansambla. Hor je tokom cele opere postavljen na sceni kao jedna gromada, bez ikakvih jasnih naznaka zbog čega je on tu i koja je njegova uloga.

Konjovićev orkestar je veoma angažovan tokom trajanja čitave opere i na trenutke izgleda kao da se nadmeće sa solistima na sceni. Zbog toga, dirigent koji se prihvati da vodi orkestar mora da bude spreman na veliki izazov. U tome Ana Zorana Brajović nažalost nije uspela. Orkestar je zvučao neskladno i preglasno, prekrivajući zvuke aktera na sceni. To je bilo veoma naporno za slušanje.

Mogli bismo ovako da idemo u nedogled, međutim, ovde ćemo stati. Svakako je odlična ideja da Narodno pozorište konačno na svom repertoaru ima i srpsku operu. Međutim, postavljamo pitanje da li je izbor Koštane bio dobar? Da li je publika mogla da vidi operu nekog drugog kompozitora? Znamo li šta sve obuhvata operski opus naših kompozitora? Petar Konjović je veoma važna ličnost za srpsku muziku 20. veka, ali opera Koštana sadrži u sebi nekoliko problema. Najpre bismo tu izdvojili libreto i tretman vokalnih linija, potom orkestar i njegovu „nesređenost“, zatim tretman narodnih melodija, kao i sam kompozitorski postupak prilikom razvijanja muzičkog tkiva.