Mocartov Rekvijem i Violinski koncert Čajkovskog na Kolarcu: Virtuozni Simović i dirljivi RTS
Dan Velike dvorane Kolarčeve zadužbine proslavljen je veličanstveno, uz dva kapitalna dela evropske klasične muzike – Mocartov Rekvijem i Koncert za violinu u D-duru, op. 35 Čajkovskog. Koncert je bio izuzetna prilika za predstavljanje Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a, sjajnih solista i nedavno imenovanog šefa dirigenta, Srboljuba Dinića.
Svečani zvuk Mocartovog Rekvijema
Koncert je otvoren svečanim zvukom Mocartovog poslednjeg dela, nedovršenog Rekvijema, u uobičajenoj dopuni Zismajera. Iako smo imali priliku da ovo delo slušamo u izvođenju Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a pod različitim dirigentskim palicama, ovaj koncert doneo je svež, drugačiji zvuk i nov pristup interpretaciji. Umesto romantizovane vizije Rekvijema, izvođači su doneli strože, stabilnije građenje forme, s jasnim osećajem za Mocartovu strukturalnu preciznost.
Bilo je mnogo detalja vrednih pažnje – istaknuta i jasna dikcija horskog ansambla, ujedinjena u fokusiranom zvuku koji nije gubio stabilnost; izraženi kontrasti u dinamici, agogici i ritmu; precizno vođeno kontrapunktiranje između orkestra (orkestarskih deonica) i horskog ansambla; ujednačen i nivelisan zvuk ansambla; suptilno, ali upečatljivo isticanje solističkih partova orkestra. Maestro Dinić oblikovao je fraze s osećajem za celinu i eleganciju, dok je izvođački ansambl disao kao jedno. Konačno, osetila se nemačka preciznost!
Umesto romantizovane vizije Rekvijema, izvođači su doneli strože, stabilnije građenje forme, s jasnim osećajem za Mocartovu strukturalnu preciznost.
Muzička produkcija RTS-a okupila je izvanredan kvartet solista: sopran Biljanu Jovanović, mecosopran Ivanu Srbljan, tenora Marka Živkovića (koji je u poslednjem trenutku uskočio kao zamena za Miloša Bulajića) i basa Savu Vemića. Već u uvodnom Introitusu za hor i sopran, Biljana Jovanović istakla se bogatim, toplim sopranom, kristalnom jasnoćom i ujednačenim tonom. U daljim solističkim deonicama, Ivana Srbljan donela je snažan, kremast ton, Živković prodoran, topao i jasan lirski tenor, dok je Vemićev rezonantan bas davao potrebnu dubinu – svaki od njih briljirao je pojedinačno, ali su se savršeno uklopili u zajednički zvuk s horom i orkestrom.
Muzičko putovanje kroz raskošne slike i razigrane epizode Koncerta za violinu i orkestar u D-duru Čajkovskog
Posle pauze, u kojoj je publika ushićeno razmenjivala utiske o Rekvijemu, usledilo je fascinantno muzičko putovanje kroz raskošne slike i razigrane epizode Koncerta za violinu i orkestar u D-duru, op. 35 Petra Iljiča Čajkovskog, u kome je kao solista nastupio sjajni virtuoz Roman Simović, koncertmajstor i solista Londonskog simfonijskog orkestra. Njegova briljantna virtuoznost i ogromna muzikalnost došle su do izražaja kroz izuzetnu maštovitost interpretacije ovog jedinog violinskog koncerta u opusu Čajkovskog, koji ujedno spada među najizvođenije i najpoznatije koncerte za violinu na svetu.
Sve je u izvođenju Simfonijskog orkestra i Romana Simovića bilo izuzetno koherentno. Orkestar i maestro Dinić dopustili su solisti potpunu slobodu, omogućivši mu da u potpunosti istraži virtuozne i emotivne momente ovog remek-dela. Orkestar je u pojedinim trenucima zvučao poput razbuktale španske fieste, pružajući solisti dodatnu energiju i inspiraciju za ostvarenje svih muzičkih situacija koje ovaj koncert čine jedinstvenim. Nasuprot tome, drugi stav doneo je emotivnu toplinu kanconete, u kojoj je Simović iskristalisao meke, suptilne tonove svoje violine. Završni stav bio je obojen izraženom ruskom atmosferom, s dubokim, rezonantnim i blago sirovim zvukom violine, dok su se u dijalozima orkestra i soliste smenjivale ruske folklorne teme bogate liričnosti.
Simovićeva briljantna virtuoznost i ogromna muzikalnost došle su do izražaja kroz izuzetnu maštovitost interpretacije ovog jedinog violinskog koncerta u opusu Čajkovskog.
Orkestar i maestro Dinić dopustili su solisti potpunu slobodu, omogućivši mu da u potpunosti istraži virtuozne i emotivne momente ovog remek-dela.
Dok je Rekvijem doneo nemačku preciznost i strukturalnu jasnoću, u Koncertu za violinu je maestro Dinić pokazao svoju drugu, nonšalantniju stranu, ispunjenu spontanom muzičkom ekspresijom. Time je doneo novu nadu u povratak simfonijskog zvuka ansamblima RTS-a.