Zimsko putovanje Franca Šuberta: Nataša Jovović, sopran i Milica Ilić, klavir
Kada mladi pevač odluči da se upusti u interpretaciju nemačkog lida, mora pažljivo razmotriti način na koji će se predstaviti publici. Može birati privlačna i poznata dela koja zvuče teže nego što zaista jesu, ili se opredeliti za nov i neobičan repertoar koji pažnju skreće na sam novitet pesama. Sopran Nataša Jovović odabrala je treću, daleko hrabriju opciju – suočila se sa vrhuncem umetnosti lida, monumentalnim Zimskim putovanjem Franca Šuberta.
“Ovaj ciklus od dvadeset i četiri pesme poznat po vokalnom i emotivnom intenzitetu, predstavlja zastrašujući tehnički i interpretativni izazov čak i za iskusne pevače.”
Franc Šubert: Zimsko putovanje
Nataša Jovović, sopran i Milica Ilić, klavirScena Raša Plaović, Narodno pozorišteNedelja, 29. decembar 2024. godineIako je Šubert u kasnijim godinama bio usmeren na kamernu i klavirsku muziku, Zimsko putovanje spaja njegov urođeni osećaj za pesmu sa sigurnim vladanjem velikim formalnim strukturama. Tekstovi Vilhelma Milera omogućili su narativni tok od 24 pesme, koje zajedno čine kontinuirani niz od oko 80 minuta, ujedinjen suptilnim tonalnim odnosima. Tematika ovog ciklusa, često introspektivna i sumorna, pripisuje se Šubertovom zdravstvenom stanju u poslednjim godinama života, iako su egzistencijalna pitanja oduvek bila prisutna u njegovim pesmama. Priča prati pripovedačevo putovanje – od uvodne pesme Laku noć, gde gubitak ljubavi pokreće put, preko Usamljenosti, gde se osećaj izolacije produbljuje, pa sve do završne pesme Verglaš, čije sviranje pred ravnodušnošću sveta sugeriše dublju povezanost pripovedača sa kompozitorom.
“Nataša Jovović i pijanistkinja Milica Ilić odvažile su se da izvedu ovaj zahtevni ciklus na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta. Iako njihova interpretacija još nije potpuno oblikovana, ovo bi mogao biti važan prvi korak na dugom zimskom putovanju ka ostvarivanju potencijala ovog dela.”
Izvođenje je bilo solidno, ali daleko od duboko zadovoljavajućeg. Tempa su uglavnom bili primerena, ni prebrza ni prespora i omogućavala su adekvatnu artikulaciju teksta i muzike. Međutim, tehnički i interpretativni aspekti otkrili su određene slabosti.
Nataša Jovović, sopran
Nataša Jovović pokazala je solidno legato fraziranje, ali je glas ostao jednoličan u nizu pesama, ne odražavajući nijanse emocionalnih i deskriptivnih stanja kroz koja pripovedač prolazi. Niski tonovi su često bili tamni, dok su visoki tonovi, koji bi trebali biti mekši i intimniji, često zvučali previše dramatično. Ovaj izazov dodatno naglašava neusklađenost između njenog dramskog soprana, idealnog za operske uloge poput Verdijevih heroina, i suptilnih, introspektivnih linija koje Šubertov ciklus zahteva. Usled ove disproporcije, pojedini segmenti melodijske linije bili su intonativno neprecizni.
Milica Ilić, klavir
Milica Ilić je pokazala sigurnost i osećaj za saradnju sa pevačem. Njeno izvođenje klavirskog parta bilo je precizno, balansirano i bogato koloristikom, pružajući neophodnu podršku i oslonac Jovovićevoj interpretaciji. Ilić nikada nije dominirala nad pevačem, ali je kroz dubinsko oblikovanje klavirskog parta uspešno osvetlila emotivni i narativni kontekst ciklusa.
Dramatizacija i vizuelna interpretacija
Dramatizacija ove muzičke monodrame donela je savremen pristup Šubertovom Zimskom putovanju. Glavna protagonistkinja prikazana je kao žena iz svakodnevice – sa viklerima u kosi i telefonom u ruci, dok razmenjuje poruke sa zamišljenim muškarcem (On: Luka Jozić). Tokom ciklusa, njena transformacija prelazi od banalnosti svakodnevice ka sve dubljoj unutrašnjoj krizi. Postepeno se razvija u neurotičnu figuru, koja simbolički koketira sa samoubilačkim mislima (pijanistkinja joj dodaje pilule), da bi na kraju, u znaku odlučnosti, napustila scenu obučena u toplu zimsku garderobu.
Kroz nekoliko ključnih tačaka ciklusa vizuelni i dramski elementi dodatno su pojačavali atmosferu: u petoj pesmi, Lipa, protagonistkinja se suočava sa emotivnim prelomom; u desetoj pesmi, Odmor, leži na podu dok peva, naglašavajući fizičku i psihičku iscrpljenost; dok u šesnaestoj pesmi, Poslednja nada, prelistava albume sa sećanjima, evocirajući bol prošlih trenutaka.
Minimalistička scenografija, osmišljena kao dnevna soba, bila je dopunjena video-projekcijom koja je prikazivala elemente Tetris igrice imitirajući, čini se, sneg koji pada. Ovaj vizuelni motiv pružio je simbolički kontrapunkt ciklusu, povezujući statičnost unutrašnjih emocija sa neprekidnim spoljnim protokom vremena.
Ovakav moderni vizuelni pristup dao je novu dimenziju Zimskom putovanju, osvežavajući ga u savremenom ruhu sa potencijalom da ga približi mlađoj publici. Dok su određene interpretativne odluke možda mogle biti dodatno razrađene, celokupni koncept uspešno je spojio klasičnu muziku sa modernim teatarskim izrazom, donoseći svežinu i aktuelnost Šubertovom remek-delu. Mada Šubertu i njegovoj muzici to nije neophodno.
Hrabrost i posvećenost zaslužuju priznanje
Interpretacija Zimskog putovanja Nataše Jovović i Milice Ilić bila je značajan korak u njihovom umetničkom razvoju. Iako je potrebno dalje usavršavanje kako bi se dublje proniklo u suštinu Šubertovog remek-dela, hrabrost i posvećenost koju su pokazale zaslužuju priznanje. Svaki sledeći korak u njihovom zajedničkom putovanju bi mogao doneti bogatija čitanja ovog monumentalnog ciklusa.